Logika crkve i logika sveta

Naime, po njima, Evropska unija smišljeno ulaže u obnovu svetogorskih manastira i infrastrukture, kako bi na taj način urušila ovu tvrđavu pravoslavne vere. Elektrifikacija, kompjuterizacija, centralno grejanje manastira, trasiranje novih i kaldrmisanje starih puteva, ne samo da nije u saglasju sa svetogorskim predanjem već su samo predradnje Evropske unije za otvaranje granica Svete Gore i konačno njeno pretvaranje u turističku atrakciju znatiželjnih i bogatih "Evropljana". Sledstveno tome i žene bi trebale imati pristup Svetoj Gori jer je to, navodno, u skladu sa osnovnim načelima Evropske unije po kojima je zagarantovana sloboda kretanja ljudi, kapitala, službi i ideja. Ovakve i slične ovim špekulantske priče, koje dosežu i teoriju zavere, možemo čuti od mnogih prostih i iskrenih svetogorskih dušebrižnika, ali istovremeno zaista i naivnih. Jer, zar je moguće da ljudi od ovoga sveta imaju bolje sagledavanje zbivanja na Svetoj Gori i bolje raspoznavanje svetogorskih, pa i ovosvetskih, duhovnih kretanja od samih svetogorskih monaha? Bila bi to rđava vremena ako bi Svetu Goru i njeno Predanje trebali da štite svetovnjaci od Svetogoraca. Očigledno, ovde je reč o duhovnoj prelesti (gordosti, nesmirenosti) koja je nesvodljiva na puku neinformisanost ili pak naivnost, jer su u pitanju same osnove duhovnog života. Međutim, pored ove konstatacije, za ovu vrstu zilotskih dušebrižnika svakako bi se moglo reći da su i neobavešteni tj. da nemaju valjanu informaciju. Stoga i nameravamo da kažemo nekoliko reči na ovu temu.

Pre nego što pokušamo nešto više reći o samom smislu zabrane ulaska žena na Svetu Goru, mogli bismo postaviti i pitanje: da li je ova zabrana samo specifičnost Svete Gore ili postoje slične zabrane i kod drugih nehrišćanskih naroda?

Shvatanje da pojedina mesta ili predmeti imaju čisto svešteni (sveti) karakter, te da je stoga njihova upotreba u svagdašnjem profanom smislu nedopustiva, možemo da nađemo kod svih naroda, pa i onih religiozno najprimitivnijih. Zabrane upotrebe svetih predmeta ili skrvnavljenje svetih mesta tiču se, pre svega, religiozne savesti i duhovnog kodeksa ponašanja, te su kao takve i ulazile u opšte kodekse dotične zajednice. Tako npr. još u Starom zavetu kod Jevreja postoji zabrana ulaska žena u Solomonov hram, dok je u Svetinju nad svetinjama bio dozvoljen pristup samo prvosvešteniku. Isto imamo i kod starih Grka gde je u hram mogao da uđe samo posvećenik, sveštenik. Ali i danas kod nekih nehrišćanskih naroda nalazimo slične zabrane, npr. u Japanu određena mesta (oblasti) smatraju se svetima i zabranjen je pristup ženama; u Indiji u pojedinim delovima hrama, gde se čuva idol božji, ženi je zabranjen pristup. Takođe i kod hrišćana (pravoslavni, rimokatolici) žene ne ulaze u oltar, osim ukoliko nisu monahinje, i to opet po blagoslovu radi prisluženja.

Zabrane slične ili istovetne vrste vidimo već i u prvim začecima hrišćanstva. Jedan od utemeljivača monaškog života, Sveti Antonije Veliki u svojim Monaškim pravilima kaže: "Ne dopusti da ti se približi žena, ni u kom slučaju, niti da uđe u dom tvoj, jer istovremeno dolazi iskušenje bluda." Povodeći se za sličnim odredbama Monaških pravila Svetog Vasilija Velikog 20. kanon Sedmog vaseljenskog sabora određuje da se prekine sa dotadašnjom praksom dvojnih (dvogubih) manastira i kaže: "Da ne provode život (ne borave) u jednom istom manastiru monasi i monahinje, zato što zajedničko življenje posreduje preljubi." I dalje u 22. kanonu istog sabora stoji "... Hristos Bog naš je u svojim Evanđeljima zapovedio da se sasecaju gresi u začetku. On ne samo da zabranjuje preljubu, nego je osuđen i pokret misli ka preljubi, po Njegovoj reči: "Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svom " (Mt 5,28). Iz ovoga se i mi poučavamo da smo dužni da čistimo pomisli. Jer ako "je sve slobodno, ali sve ne koristi" (1 Kor 10,23), kao što uči apostolska reč..."

Svakako, da ove kanonske odredbe, kako Svetih Otaca tako i Vaseljenskih sabora, ne treba posmatrati jednostrano gde bi bilo privilegovano samo muško monaštvo. Njihova prividna tendecioznost bi mogla biti otuda što je znatnu većinu prvobitnog monaštva činila muška populacija. Takođe, van svake sumnje je da ovi duhovni zakoni imaju predrasude o polnoj, rasnoj, etničkoj ili bilo kojoj drugoj pripadnosti već su, naprotiv, univerzalonog karaktera za sve ljude i obavezujući za sve hrišćane. Tako, na osnovu gore navedenih kanonskih pretpostavki, nije bio mali broj manastira u Vizantiji, muških ili ženskih, koji su zabranjivali ulazak u manastir osobama drugog pola. Zaostavštinu ove vizantijske prakse možemo naći i danas kod nekolicine manastira u Grčkoj, Palestini, Egiptu i drugde širom Pravoslavlja. Svakako da svetogorski manastiri i po ovom pitanju predstavljaju specifičnost jer su organizovani kao jedinstvena monaška zajednica, te se zabrana ulaska žena ne odnosi samo na manastire nego na celu teritoriju monaške države.

Zabranu ulaska žena na Svetu Goru Atonsku po prvi put u pismenoj formi nalazimo u Tipiku (1406. g.) cara Manojla II Paleologa. Međutim, nema sumnje da je ova zabrana postojala na Svetoj Gori od ranije, možda se nije ticala same teritorije atonskog poluostrva, ali manastira svakako. Tome u prilog govore i carske hrisovulje iz druge polovine IX i prve polovine X veka. Iz istorije svetogorskog monaštva znamo da je ova zabrana ozbiljno narušena krajem XI i početkom XII veka. Tada je celu teritoriju atonskog poluostrva preplavilo oko 300 vlaških nomadskih porodica čije će se mešanje sa svetogorcima pokazati pogubnim po monaški život. Naime, Vlahinje, preobučene u muška odela, takođe su čuvale stado ali i donosile sir i mleko u manastire te, vremenom, tu počeše da rade i druge poslove kao posluga. To je davalo povoda mnogim skandalima i sablazni. Trgovina velikih svetogorskih manastira sa Vlasima i mirjanima van Svete Gore, posedovanje slugu i boravak Vlahinja u samim manastirima učiniše da ova Gora počne dobijati sve više obrise svetske a sve manje svete gore. "Isposnici Svete Gore postadoše bliski svetu", kako je ilustrativno rečeno za svetogorce tog vremena. O veličini ove duhovne krize Svete Gore možda najbolje govori podatak da je posle proterivanja Vlaha sa Atonskog poluostrva (odlukom Patrijarha Nikole III Gramatika početkom 12. veka) skoro polovina svetogorskog monaštva izašla sa Svete Gore, neki iz prevelike vezanosti za Vlahe, a neki pak ozlojeđeni zbog patrijarhovog intervenisanja u unutrašnje stvari Svete Gore čime je narušena njena autonomnost. Preostali revnosni svetogorski podvižnici tražili su od vizantijskih careva da se autonomija monaške republike i sva njena običajna prava ozakone slovom carske hrisovulje. To je i činjeno tokom vekova, ali je njegovo primenjeno pravo, kao što vidimo iz istorije Svete Gore, trpelo dosta nedostataka. Tek kada je 20 svetogorskih manastira međusobno podelilo teritoriju atonskog poluostrva, kada su postali njegovi pravno-imovinski nosioci, kada je uspostavljen novi balans između manastira i samim tim uspostavljen novi sistem zakonoizvršne vlasti, tek tada su svetogorci mogli i "de jure" i "de facto" da zavedu kućni red i norme ponašanja u Vrtu Presvete Bogorodice, čiji su oni baštovani. Možda i iz tih razloga, i pored svih privilegija vizantijskih careva učinjenih svetogorcima, zabrana ulaska žena na Svetu Goru tek 1406. g. dobija svoju pismenu formu. U suštini ova zabrana služi da bi obezbedila olakšavajuće preduslove za vođenje monaškog života. Monasi treba da služe Gospodu u neometanom molitvenom miru čuvajući svoje monaške zavete: poslušnosti, siromaštva i bezbračnosti, tj. uzdržanja ne samo od fizičkog (telesnog) kontakta sa ženom već i od same pomisli ka telesnoj strasti. Iz tih razloga svetogorci su i ozvaničili ovu zabranu. U njoj možemo da vidimo i jedan paradoks svojstven možda samo Svetoj Gori: mesto na kojem se odaje najveća počast ženi - Presvetoj Bogorodici, istovremeno je i nedostupno ženama; mesto čiji se početak i potonja sveštena istorija nerazdeljivo vezuje za kult Presvete Bogorodice istovremeno je prožeto stalnom borbom za odsustvo ženskog prisustva na njemu. Ova naizgled kontradiktornost objašnjiva je jedino kao sukob logike Crkve i logike sveta jer u životu svetogoraca ona i ne postoji.

Zabrana ulaska žena na Svetu Goru Atonsku počev od Manojlovog Tipika (1406) pa sve do danas, nalazila se u svim svetogorskim Tipicima (ukupno 5). Poslednji svetogorski Tipik (Ustavna povelja) donešen je od strane Vanredne dvostruke svetogorske skupštine u Kareji 1924. g. (vidi, A. Angelopulos, Monaška zajednica Svete Gore, Manastir Hilandar 1997, str. 108- 140). Njegovom donošenju prethodila je međunarodna koferencija u Lozani 1923. g., prema čijem Ugovoru je određeno da je Sveta Gora deo suverene grčke države i da uživa drevne privilegije samouprave svoje teritorije. Svetogorska Ustavna povelja (Tipik) iz 1924. g. u celosti je unesena u Ustav republike Grčke i danas je na snazi. Ličnost koja garantuje poštovanje slova Tipika Svete Gore jeste Guverner Svete Gore kojeg naimenuje Ministarstvo spoljnih poslova Grčke. Prema tome, država Grčka po svome Ustavu, dužna je da štiti svetogorski zakon (Tipik) kako u formalnom tako i u izvedenom (primenjenom) pravu. U 186. članu Ustava Svete Gore Atonske stoji: "Pristup ženskih osoba na svetogorsko poluostrvo se zabranjuje po od pamtiveka vladajućem redu." U ovom konkretnom slučaju, dakle, država Grčka dužna je održavati zakon zabrane ulaska žena na Svetu Goru, što i čini, a za narušavanje ovog zakona predviđena je zatvorska kazna. Istovremeno, država Grčka je i na međunarodnom planu garant očuvanja Ustava Svete Gore, dok su njegove i najmanje ispravke dopustive samo uz saglasnost Svetogorske skupštine.

Ulaskom Grčke u Evropsku uniju, kako je već rečeno, postavilo se pitanje, a sa pitanjem i zebnja: - Koliko će nove političke prilike uticati na privilegovani status Svete Gore Atonske? Da li će i u budućnosti biti održiv zakon zabrane ulaska žena na Svetu Goru? Odmah treba reći da se ova pitanja, pre svega, tiču usaglašenosti Ustava Evropske unije i Ustava Republike Grčke, odnosno Ustava Republike Grčke i Ustava Svete Gore.

Jedno od osnovnih načela Evropske unije jeste "prevazilaženje prepreka radi slobode kretanja ljudi, službi i kapitala između zemalja članica". U vezi sa ovim moglo bi se postaviti logično pitanje: Znači li to da je Grčka, kao zemlja članica Evropske unije, u obavezi da obezbedi na celoj svojoj teritoriji slobodu kretanja svim "Evropljanima" tako što bi se ukinula i zabrana ulaska žena na Svetu Goru, te bi svaka žena, Grkinja ili "Evropljanka", mogla slobodno ulaziti na Svetu Goru radi turizma. Ne. Preduzete obaveze Evropljana radi iznalaženja načina za "prevazilaženje prepreka u smislu slobode kretanja ljudi", tiču se, kao što je doslovno i rečeno u članu Ustava Evropske unije, dogovora i usaglašenosti "između država". Dakle, država članica zadržava sva svoja postojeća prava i kao takva, sa svojim Ustavom, ulazi u članstvo Evropske unije. Po ulasku u Uniju, sva prava i obaveze koja prema grčkom Ustavu imaju Grci ista imaju i ostali Evropljani. To bi konkretno značilo da jedan Francuz, na primer, ima zagarantovanu svu slobodu kretanja u Grčkoj kao i jedan Grk, i obratno, jedan Grk u Francuskoj shodno odredbama francuskog Ustava. Dakle, jedna Francuskinja može da se kreće i odseda po celoj Grčkoj, ali ne i na Svetoj Gori, shodno Ustavu Grčke države.

U našoj skorijoj prošlosti više puta postavljalo se pitanje (i u Grčkom i u Evropskom Parlamentu) održivosti Ustavne odredbe zabrane ulaska žena na Svetu Goru, pre svega zbog, navodne, njene pravne i demokratske neusaglašenosti kako sa grčkim Ustavom tako i sa Ustavom Evropske unije. Inicijatori ovih diskusija - zagovornici ljudskih prava i sloboda, feministički pokreti, te pojedine političke partije, vide u ovoj "anahronoj" Ustavnoj odredbi, između ostalog, i "zaostavštinu srednjovekovnog mračnjaštva" kao i kršenje osnovnih ljudskih prava u smislu ravnopravnosti polova. Da su ove inicijative demagoške i politički motivisane vidi se i u samoj izmenjenoj tezi njihovih zahteva. Načelo jednakosti polova, koje je ušlo u mnoge državne Ustave XIX veka, počiva na jednakosti prava i obaveza svakog pojedinca prema zakonskim odredbama Ustava. Dakle, to je jedan "sporazum" između građanina i države, i čisto je pitanje građanskog prava. Ustavna odredba o zabrani ulaska žena na Svetu Goru ima za cilj zaštitu verske savesti monaha, dakle odbranu, jednog od najznačajnijih, rekli bismo, ličnog prava, što je u potpunoj saglasnosti sa standardima Evropske unije. Kao osnovnu pretpostavku svoga postojanja Unija je uzela "načelo pluralističke demokratije i poštovanja ljudskih prava", koja "čine sastavni deo zajedničkog duhovnog nasleđa naroda država, koji su se ujedinili u Evropsku uniju". Prema tome, ukoliko bi i postojali zahtevi iz Evropske unije za ukidanje zabrane ulaska žena na Svetu Goru, bilo bi to potkopavanje samog Ustava Evropske unije u smislu kršenja osnovnih ljudskih prava, u ovom slučaju verske slobode svetogorskih monaha. Pravno validnu odluku o ukidanju zabrane ulaska žena na Svetu Goru Atonsku ne može, dakle, da donese niti Parlament Grčke niti Parlament Evropske unije, već jedino Svešteni sabor u kome su zastupljeni predstavnici svih 20 svetogorskih manastira.

I da zaključimo. Viševekovnu borbu svetogoraca za očuvanje Tipika ne treba svoditi na istu ravan sa pitanjem osavremenjenja Svete Gore. Tipik je garant očuvanja identiteta Svete Gore, tj. garant njenog ničim narušenog molitvenog života i organizacionog poretka monaške republike, i od toga se ne može odstupiti. U tom kontekstu ostaje i pitanje zabrane ulaska žena na Svetu Goru. Nasuprot ovome pak, npr. elektrifikacija i kompjuterizacija Svete Gore, po viđenju samih svetogorskih staraca, suštinski ne urušavaju Tipik i služe kao pomagala svetogorcima u njihovom svedočenju autentičnog hrišćanskog života savremenom svetu, rekli bismo, hvatanje priključka za mogućnost opštenja (kompatibilnosti) sa današnjom civilizacijom. Uostalom, od svog konstituisanja pa do danas, Sveta Gora je bila baštinik uvek savremenog i istinskog duhovnog života i svih vidova njegove kulturne manifestacije. Kroz svoju istoriju ona je znala ubrati iz sveta ono što je dobro i na dobro ga koristiti. Stoga verujemo da i današnja "novačenja" na Svetoj Gori nisu u raskoraku sa Predanjem Svetih svetogorskih Otaca, a kao najbolja potvrda, i nada, ispravnosti ovakvih odluka svetogorskih staraca jesu mnogobrojni mladi monasi koji dolaze iz sveta i hvataju korak sa Svetom Gorom.