Meko srce svetskog policajca

Svet je paradoksalan, a pravda se ispostavlja kao dosta relativna kategorija.
Ovih dana se na Si-En-Enu vrti jedna dirljiva priča – jedan irački dečak, kome je bomba raznela pola lica, postaje, svojom tragičnom sudbinom, zvezda globalne mreže. Tog dečka, sa licem ufalšovanim u zavoje, snimaju kamere Si-En-Ena kako sedi za svojim kompjuterom, a zatim u vestima javljaju da je preduzeta velika akcija da se dete dovede u SAD gde će ga operisati najbolji američki lekari.

Priča o velikom srcu zemlje koja je, uprkos protivljenju većeg dela kugle, započela krvavi rat u dečakovoj zemlji, zbog koga i danas svakodnevno tamo gine nekoliko desetina ljudi, sada dobija svoje patetično zaokruženje. Sudbina deteta tako postaje neka vrsta moralne didaskalije ne samo o mekom srcu ,,svetskog policajca”, nego i o bezdušnosti onih pobunjenika koji se ne mire sa činjenicom da je Amerika, svojom silom, i nafilovanim izveštajima o nekakvom biološkom oružju (koje niko nije pronašao), zauvek promenila sliku Iraka. Propaganda je moćna, pogotovo kad iz gomile očaja, đubreta, iz ruševine, dohvati neko dete.

Tragična sudbina jednog deteta, tako postaje metafora – ranjeni dečak koga spasavaju dobri ljudi iz zemlje koja je napravila rat i masovno stradanje u njegovoj zemlji, postaje moneta za domaću upotrebu.

Na globalnoj mreži ta priča, začinjena smekšanim glasom voditelja, treba da pokaže američkoj javnosti da nije sve tako crno – da su za rat u Iraku krivi loši Iračani, te da američke snage u toj zemlji samo spasavaju tamošnju decu.

Američka javnost sada na trenutak može da odahne – spasavanje jednog dečaka, tako simbolički može da predstavlja spasavanje celog jednog naroda.

Američkog.

Antiameričko raspoloženje koje poslednjih godina raste, ovom malom velikom pričom, treba da bude zaustavljeno. Američka javnost treba da povrati samopouzdanje – dobri ljudi koji su tamo slali bombe, sada tim avionima, u Ameriku dovoze ranjenu decu, i spasavaju siročiće oluje.

Licemerje upakovano u humanizam – da se čovek naježi.

Jer, propaganda tome i služi – da privuče moralni zakon na svoju stranu. Određivanje dobre i loše strane u jednom sukobu, njihovo tačno pozicioniranje i suptilno navođenje javnosti na zaključke koji ne ostavljaju nikakvu sumnju, predstavlja pola uspeha. Opravdati taj i svaki drugi rat, slikama ranjene i uplakane dece, uvek je bila dobitna kombinacija.

Ali paradoks ove priče leži upravo u činjenici da ova propaganda ne bira sredstva da ubedi svet, ali pre svega američku javnost da je rat bio opravdan. Da je Irak zaslužio takvu jezivu sudbinu. Da zemlje u kojima stradaju deca, ništa bolje ni ne zaslužuju. Da deca pobijena u američkim napadima, ili osakaćena od američkih kasetnih bombi predstavljaju kolateralnu štetu – ali deca stradala u napadima pobunjenika, zaslužuju negu i bolji tretman.

Žrtve agresora se podrazumevaju. Žrtve koje stradaju zbog bezumlja pobunjenika – zaslužuju da postanu dirljive priče na Si-En-Enu.

Globalna mreža u stvari nije ništa drugo nego savremeni oblik službe za ,,informisanje” globalnog Centralnog komiteta sveta. www.mirjanabm.com