Pravoslavni odgovor na skandal

Javni mediji nam svakodnevno otkrivaju razne skandale koji su u vezi sa socijalnim, političkim i finansijskim dešavanjima u zemlji. Često se govori da su političari ili pojedinci na visokim položajima, ljudi kojima su naši građani – običan narod – poverili budućnost svojim glasovima, bili umešani u skandale. Oni su se pokazali kao nemilosrdni i samoživi pojedinci, koji su na najgori mogući način zloupotrebili poverenje ljudi. Kakav bi trebalo da bude primeran hrišćanski stav kada vidimo ovakvo propadanje i napravde, kada vidimo kako zakon materijalizma preovladava, kada shvatimo da ima ljudi koji „gaze preko leševa“ i koji sve žrtvuju na oltaru novca? Da li hrišćanin treba da se aktivno uključi, da li treba da protestuje, uradi nešto ili da ostane ravnodušan i svu svoju energiju usmeri ka spasenju svoje duše?

Ovo je pitanje koje zaokuplja sve nas. Pre svega, draga deco, moramo imati na umu da sva ova skandalomanija, po svakom pitanju i na svim nivoima – političkim, finansijskim, socijalnim, pa čak i crkvenim – nije nešto što se radi sa dobrom namerom.

Prikazujući nešto loše na loš način, stvari možemo učiniti samo još gorim. Čak i kada neko prikazuje dobru stvar na loš način, bez obzira koliko dobra ta stvar bila, učiniće da ona izgleda loše.

Hajde da navedemo primer. Pre nekoliko dana bio sam gost u jednom mestu i u jednoj televizijskoj emisiji govorili su o ocu koji je seksualno zlostavljao svoju ćerku. Onda se putem radija i televizije javnosti obratila majka; mogli smo čuti njen drhtav glas i razumeti jezivu ličnost tog oca... I čovek razmišlja: u redu, ovo je skandal, nešto rđavo, ali moraju li ovakve stvari biti prikazane na televiziji? Mislim, treba li ovakve stvari da prima um malog deteta, koje npr. gleda taj televizijski program – recimo um male devojčice? Da njen otac ili otac neke druge devojčice može da uradi tako nešto? Zamislite, ako bi njen otac krenuo da je zagrli, a dete oseća da je njegovo milovanje nešto drugo... Ovakve stvari se ne mogu izraziti; i one ne mogu biti ispravljene na ovaj način. Mi nismo tako stvoreni.

Skandali postoje u svetu i uvek će postojati. Oni nikada neće prestati da postoje, ali da li mi postajemo konstruktivniji njihovim objavljivanjem? Da li mi postajemo konstruktivniji ili činimo da oni prestanu ako ih objavljujemo na takav način? Objavljivanje skandala jeste lupa koja ga samo uveličava. U redu, postoji skandal, ali da li je zaista neophodno uveličavati ga? Onda, postoje svi oni koji su uključeni u problem; šta se dešava sa tim ljudima? Da li je ličnost pojedinca uprljana – čak i grešnika i krivaca? Ali zar i osumnjičeni nema neko pravo? Ako ništa drugo, ima pravo da se pokaje. Dakle, kako možete da slomite nekoga na takav način? I šta ako se na kraju dokaže da je ta osoba nevina? Šta ako stvari nisu onakve kakvim se predstavljaju? Ko će onda da nosi težinu odgovornosti svih tih žrtava?

Onda, kada sve izađe u javnost, mi o njima čujemo, svi čuju o njima, i mi takođe postajemo uzrujani. I šta radimo? Krećemo u drugi krajnost, kao što možemo videti iz pitanja gore postavljenog; drugim rečima, pitamo se kako bi trebalo da reagujemo. Možemo da vidimo da postoji nesavršena reakcija u samom pitanju „da li treba da demonstiramo, protestujemo?“ Drugim rečima, da li „reakcija“ na ovakav skandal zahteva protest i kamenovanje? To bi radije bilo podsećanje na proteste protiv okupatora (na Kipru) gde stojimo iza zelene linije, jedemo suflaki  i bacamo kamenje na Turke koji se nalaze sa druge strane; i onda, kada smo to obavili, idemo u diskoteku da nam prođe vreme...

Da li je to način na koji bi trebalo da odregujemo na skandal? Demonstracijama i reagovanjima takve vrste? Skandali su veoma ozbiljna stvar i zahtevaju veoma ozbiljno rukovođenje, kao i ekstremni oprez. Pre svega, osoba mora da ima odgovarajuće preduslove u sebi, kako bi pravilno reagovala na njih. Drugim rečima, čovek mora unapred da razmisli šta će biti ishod njegove reakcije, da li će ona imati negativan rezultat. Zatim, da li će reakcija biti dobra ili loša? Jer loša reakcija – čak iako je naša intervencija za dobrobit – pokvariće sve, čak i korist koja na kraju može uslediti.

Zatim, treba razmišljati o drugima koji mogu biti upleteni u celu aferu. Na primer: recimo da ste očevidac zločina i treba da kažete svetom čoveku da je počinjen zločin – da li znate šta će biti reakcija takvog čoveka? On će odgovoriti na sledeći način: „Pa da budem iskren, ja nisam svetac, ali sam video svete ljude, koji bi nakon što čuju ovakve vesti osećali žalost za žrtvom, patili bi za onim ko je ubijen, ali bukvalno i za onim koji je počinio zločin. Onaj koji je izvršio ubistvo jeste u mnogo žalosnijem položaju nego onaj koji je ubijen.“

Možemo li da razumemo logiku koju sveti poseduju? Drugim rečima, oni bi se molili za onoga ko je pretrpeo nedelo, tj. molili bi se za žrtvu – ali bi se duplo više molili za onoga koji je počinio nedelo, jer se nalazi u  mnogo goroj situaciji od žrtve. Zbog toga, naša ljubav i naš bol moraju biti takvi da se prenose na sve ljude. Ako želimo  da imamo duhovni stav prema takvim događajima, ne možemo sebi dozvoliti da „vidimo“ da je ovaj zlikovac i da objavimo da je on vredan svake kazne i prezira i mržnje ili bilo čega drugog, dok je drugi jadan i potrebno mu je saosećanje i simpatija. Da, samilost i simpatija, da, naravno, pravosudni sistem mora da preduzme sve mere, ali krivac takođe ima pravo na ljubav. Krivac ima pravo na simpatiju i brigu – pastirsku brigu Crkve i ljudi iz Crkve – jer mi jednostavno nikoga ne možemo da lišimo eventualnog i mogućeg pokajanja.

Dakle, mi vidimo stvari na drugačiji način nego svet. Ali možemo se zapitati: u redu, šta mi treba da učinimo sa tolikom nepravdom oko nas? Šta možemo da učinimo? Pa, ono šta treba da uradimo jeste da pogledamo sebe i da pitamo sebe: „Koje je moje mesto ovde? Šta ja mogu da učinim?“ Onda da proverimo naše potencijale, naše mesto i naše mogućnosti i naravno, kao što smo već rekli, koje ćemo rezultate postići.

Starac Pajsije je savetovao: „Čovek mora da krene od sebe. Popravljajući sebe popravljaš i deo sveta, utičeš na one oko sebe i na kraju utičeš na više i više ljudi, i dalje i dalje, i neke stvari neminovno postaju bolje. Možeš reagovati protiv nečeg lošeg na veoma lep način, ako je neophodno, i sa dinamičnom reakcijom, ali dostojanstveno i plemenito. Niko ti ne može zabraniti da to učiniš, sve dok je to u granicama pristojnosti, i plemenito, tako da ne povrediš drugu osobu, već da mu pomogneš“.

 Na primer, ako neko drži prst na obaraču i spreman je da puca u drugog, a ja stojim pored njega, mogu li da ga udarim po ruci kako bi mu pištolj ispao? Ja to mogu da uradim, ali pod uslovom da ga ne udarim sa osećanjem napetosti i zlom željom da polomim njegovu ruku, već samo da ga ometem u nečemu što je mnogo gore. Drugim rečima, čak i ta edukativna akcija treba da je učinjena s ljubavlju, u  duhu ljubavi. Moramo da budemo sigurni da će ovaj potez biti edukativan – da će mene podučiti kao i drugoga. I ja verujem da, ako se stvari rade s ljubavlju i bolom, kako starac kaže – s ljubavlju i bolom prema drugoj osobi – onda ćemo imati pravilno rukovođenje svaki put.

 Bog takođe prosvećuje drugu osobu, On prosvećuje čak i onoga koji je  beznadežni slučaj. Bog nikoga ne uništava. Samo đavo uništava, a Bog prosvećuje čak i najgoreg ubicu – On ima načina da ga spase. I to je ono što Bog želi: ne da uništi drugoga, već da ga spase, zbog Svoje beskonačne ljubavi. Dakle, ako na stvari ovako gledate, verujem da one mogu da se promene.

 Sada, moja draga deco, bez obzira šta činili, nemoguće je da skandali potpuno nestanu. Sam Hristos je rekao u Jevanđelju: „Nije moguće da ne bude sablazni.“ Gledajte – oni se čak pojavljuju i unutar Crkve, gde se Jevanđelje čita od jutra do mraka, gde služimo mnoge liturgije, gde primamo Sveto Pričešće, gde postimo, molimo se, radimo toliko mnogo stvari, posvećujemo se Bogu, i onda dođe momenat kada se skandali dogode, oni potpale vatru,  a vi ne znate od kuda su došli i kako da ih ugasite  - i vi mislite da skandali neće izbiti na drugim mestima? To su znaci ljudske nesavršenosti. Mi smo ljudska bića, ljudska nesvršenost je nasleđena, postoje ljudske slabosti, postoje ljudske greške... To je sada deo ljudske prirode  – slabosti – i to je prirodno da se svi problemi i teškoće pojavljuju iz njih.

Moramo da naučimo da reagujemo odgovarajuće i da ostanemo veoma obazrivi u prisustvu skandala, bez panike, ne govoreći: „Vidi! Skandali su svuda – ništa nije ostalo!“ Ne, nije to sasvim tako. Kako je Starac umeo da kaže: „Čak i iz skandala Bog može izvući nešto dobro, drugim rečima - gde đavo ore, Bog seje...“ Satana može da ore i da okrene sve naglavačke, ali Bog mu dozvoljava – postoji demokratija – hej, neka đavo radi njegov posao, neka primi svoju platu, neka završi posao, i pošto je završio i sve okrenuo naopako, nema više šta da uradi i sve je zabrljao, onda dobri Gospod dolazi i seje Svoje seme i radi Svoj posao. Ponekad đavo napravi tako veliki nered, da, ako mu Bog kaže da ga sredi i da ga sortira, čak ni on ne bi mogao da ga raščisti – toliko komplikovane stvari mogu da budu. Ali ako neko prihvati sve sa potpunim poverenjem u Božju Promisao, videće da će onaj koji želi na kraju imati koristi i od sablazni. Mnoge, mnoge koristi su dobijene; na kraju – nikome nije naneta nepravda, ne brinite, nikome nije naneta nepravda... A ako je nekom za kratko naneta nepravda, on će biti večno opravdan, i onaj koji izgubi prolazne stvari, steći će večne, stvari koje su neuporedivo bolje i veće...

Dakle, ne trebamo se brinuti, mi nismo ti koji dele pravdu na ovome svetu. Mi jednostavno treba da naučimo da izvučemo korisno iz nepravde. Nepravde obiluju u svetu i nastaviće da postoje, bez obzira šta mi činili, zato što postoji ljudska sloboda i ljudska nesavršenost; ne možete nikoga naterati da poštuje pravdu – on je slobodna ličnost, on to ne želi. On će reći: „Gospodine, vidite, ja ne želim da tako postupam – možete li da me naterate da uradim nešto što Vi želite? Pa, ja ne želim to da uradim.“ „Ali to nije fer...“ „Pa, možda je nepravedno, ali ja volim nepravdu. Možete li da me lišite prava da volim nepravdu? Možete li da me lišite prava da činim greške, da stvari radim pogrešno? Pa, to je ono što želim!“ Dobro. To je demokratija, sloboda. Recimo, neka on radi šta želi. Ali to nije nešto što može i treba nas da omete na našem putu, jer nepravdu i teškoću treba duhovno iskoristiti – čovek može da ih iskoristi...

MANASTIR LEPAVINA