Marko Šikuljak: Robotizacija ili Kuda smo se zaputili?

Pošto se to rukovodstvu stanice učinilo nazadnim i neevropski, nabavljene su mašine koje oslobode prostor za prolaz nakon što preko senzora prevučete barkod koji se nalazi na autobuskoj karti.

Da li je radno mjesto vratara na stanici postalo bespotrebno? Pa evo ovako: Ko će putnicima objašnjavati šta treba da urade, i kuda da provuku kartu?

Nekad ste sa perona mogli vratiti nazad u stanicu, ukoliko ste zaboravili nešto da kupite, ili ako vam se ide u toalet. Vratar bi vas pustio, posle bi u povratku pokazali kartu i to je to.

Danas se možete vratiti u stanicu, ali ne ponovo na peron, jer bar kod na karti važi samo jednom. Ako baš panično morate sa perona na stanicu, vratar će vam reći da prođete kroz staničnu prodavnicu.

Suma sumarum

Ako stavimo na papir, imamo potrošen novac za mašine, nismo uštedili jedno radno mjesto i platu, nije spriječeno nikakvo švercovanje putnika na perone (sve zavisi od vratara) a ničim nije poboljšana usluga putnicima. Normalno je zapitati se kome je na pamet pala tako genijalna poslovna odluka, i u čemu je pronađen interes?

Jasno je samo da aktuelni sistem u kome živimo, ne da ne sprečava, već podstiče takvo ponašanje, u kome je poželjno šminkanje pojedinih segmenata, koji ni po čemu ne donose kvalitativno poboljšanje a predstavljaju obično bacanje para.

Zlobnici bi rekli da je jedini cilj oprati pare, prometnuti ih do svog pajdaša koji će ti posle uzvratiti provizijom ili nečim sličnim. Međutim, kod nas ljudi koji se bave takvim stavrima nisu čuli da se provizija može uzeti i na nečemu što može biti od koristi "široj društvenoj zajednici".

Kad smo kod autobuske stanice, da se malo prištedilo na bespotrebnim automatima za regulisanje prolaza na perone, moglo se razmišljati o kupovini autobusa.

Ne znam kako onaj u kome sam se nedavno vozio uopšte može stići do Niša, kud se zaputio.