Forhend na lobanjama

KRALJEVO - Nedavno se u javnosti pojavilo svedočenje osamdesetpetogodišnjeg Kraljevčanina Miodraga Jovičića, nekadašnjeg pripadnika Ozne, koja se po završetku Drugog svetskog rata obračunavala s „domaćim izdajnicima“, kako su komunisti nazivali četnike i pripadnike suparničkih vojnih formacija. Govoreći o načinu na koji su u to vreme vršene likvidacije, Jovičić je, zapravo, demantovao tvrdnje Raščanina Ratka Draževića, visokog komunističkog funkcionera, da je na desetine Kraljevčana ubijeno u podrumu kraljevačke Ozne, u kući Marije Knežević, posleratnom sedištu SKJ, a danas SPS.

Jovičić tvrdi da je Ozna streljala 27 Kraljevčana, među kojima je bio i Dušan Krstić, predsednik kraljevačke opštine u okupaciono vreme, ali da likvidacije nisu vršene u kući Kneževića već u „potoku na Ratarskom imanju“, gde su ljudi, posle mučenja i prebijanja, dovođeni „bez odeće i vezanih ruku“.

Retki starosedeoci se, međutim, sećaju da su likvidacije 1945. godine vršene i na Ibarskom keju, gde su kasnije izgrađeni sportski tereni. Jedan od njih je Milan Marinković, nekadašnji direktor preduzeća „Erozija“. Radnici ovog preduzeća su 1960. godine uređivali gradsku plažu, i pri tom su buldožerom iskopali ljudske kosti.

LIKVIDIRANO SEDAMDESET DVOJE

Prema istraživanjima dr Obrena Đorđevića, Ozna je posle rata, bez suđenja, u Kraljevu likvidirala 72 osobe. Miodrag Jovičić, međutim, kaže da ta cifra nije tačna, već da je pogubljeno 27 ljudi.

- Naš buldožerista Dragan Pavić radio je na uređenju plaže, kada je primetio ljudske kosti. Odmah je obustavio posao, obavestio šefa gradilišta, a ovaj mene. Ja sam alarmirao nadležne. Odmah su došli sanitarni inspektor i jedan lekar. Posle dva-tri sata pojavili su i pripadnici tadašnje milicije, javni tužilac i sudija Okružnog suda. Oni su utvrdili da se tu nalaze dve grobnice. U jednoj su pronašli 11, a u drugoj šest lobanja - priseća se Marinković.

On kaže da su sve to „supovci“ fotografisali, a kada je uviđaj završen, naređeno je radnicima „Erozije“ da teren dovedu „u prvobitno stanje“. Marinković kaže da se po gradu pričalo da je reč o pogubljenim četnicima.

Marinković se priseća i događaja iz 1945. godine, kada je sa svojim drugom prolazio Ibarskim kejom, gde su se u vreme rata nalazili nemački rovovi.
- Primetili smo da iz jednog rova psi vuku neku tkaninu. Prišli smo bliže i videli kako iz zatrpane zemlje vire ljudska stopala. Odmah smo obavestili stražara Ozne koji se šetkao u blizini. Sutradan smo videli da je na to mesto nabacano trnje i kamenje. Od jednog oznaša kasnije sam saznao da su tu streljani jedan sveštenik iz Mrčajevaca, policijski agent iz Vrnjaca i još tri nepoznate osobe - priča Marinković.

Ova gubilišta, koja su nazivana „pasjim grobljima“, nisi zaštićena i obeležena. Na kostima pogubljenih izgrađena je sportska hala, a nedaleko od nje, kraj gradske plaže, teniska igrališta.