Istok

A u ovoj reči se nalazi pojam Istoka (Orijent), te nam se tako direktno sugeriše da je jedina moguća „ORIJENTacija" isključivo ona usmerena prema Istoku. Tako da je nemoguće biti „orijentisan" na zapadnu stranu. U tom pravcu je moguće samo biti „dezorijentisan", kroz tragično okretanje leđa svetlosti koja dolazi sa Istoka.

Osim duhovitosti, ova egzotična analiza reči „orijentacija" nas ponovo podseća i na razloge okretanja svih pravoslavnih oltara i grobova naših predaka - isključivo ka istoku. Jer je Istok istinski „izvor života", „centar svih centara" i ona sudbinska linija koja povezuje dve velike prestonice hrišćanstva: svetovnu (Carigrad) i duhovnu (Jerusalim).

Istok je vekovima bio i jedini pravac u kome se išlo na velika ratnička i molitvena hodočašća - prema Svetoj zemlji. Tamo su osnovani i svi veliki viteški redovi: od Templara do Jovanovaca; a Palestina i Jerusalim bili su pravac kretanja svih srednjovekovnih hrišćana i njihovih vladara. Uostalom, i svi krstaški ratovi bili su usmereni ka Istoku, prema oslobađanju Svetog groba. Ovaj veliki, drevni, duhovno moćni Istok je oduvek privlačio čitav poznati srednjovekovni svet.

A posebno je to postalo očigledno posle raskola istočno-pravoslavne i zapadno-katoličke Crkve. Prekidom ranijeg duhovnog jedinstva, Zapad je krenuo svojim (ambicioznim, samouverenim) putem, ali nikada nije prestajala okrenutost ka Istoku njegovih najvećih i najzanimljivijih intelektualaca.

Setimo se, odlaskom carigradskih monaha, teologa i umetnika iz ruševina zapaljene vizantijske prestonice počelo je stvaranje i zapadne renesanse i autohtone ruske kulture. Naime, ovi tajanstveni posetioci sa Istoka (koji su imali svoje univerzitete bar šest vekova pre Bolonje, Sorbone i Oksforda) inspirisali su ne samo duhovno-kulturnu obnovu moskovske Rusije, već i osnivanje čuvene firentinske Akademije Marsilija Fićina i Kozima Medičija. Njihovim znanjima i iskustvom, a sa grčkim tekstovima koje su poneli sa sobom iz Vizantije u plamenu, stvarane su najveća ruska manastirska bratstva, ali i najčuveniji evropski fakulteti, najpoznatiji slikarski i arhitektonski pravci, najveća evropska žarišta duha.

Poput ruskih emigranata koji su (skoro pet vekova kasnije) prelazili na Zapad, spasavajući goli život posle Oktobarske revolucije, tako su i carigradski i ostali vizantijski emigranti sredinom petnaestog veka svojim dolaskom zasnovali samosvojni istočni duhovni tok u sred evropskog Zapada. Vizantinci na Zapadu su tako zasnovali samosvojni istočni duhovni tok u sred evropskog Zapada, stvorivši tako vremenom „zapadne Vizantince", jedan drugačiji način mišljenja i stvaranja, „Vizantiju posle Vizantije". Zajedno sa drugim jereticima Zapada, ovi slobodoumni duhovi su počeli da otvoreno sumnjaju u nepogrešivost pape i značaj Vatikana kao duhovnog centra, u to da se razumom može izmeriti, izračunati i odrediti smisao čitavog kosmosa, u ideju kako se nečijim bogatstvom može izmeriti Božija naklonost prema njemu, u naučnu racionalizaciju i demistifikaciju čitavog poznatog sveta...

Tako se pojavljuje El Greko, koji u sred renesanse u slikarstvo Zapada unosi neovizantijsku freskoliku ekspresivnost; Edgar Alan Po, koji nije želeo da odvaja „mistično" od „naučnog" i „egzaktnog" (govoreći tako o „čistoj nauci anđela"); Džon Raskin, koji zaneseno piše o Vizantiji i stvara čitav „esteticistički pokret" u Britaniji; Teofil Gotje, koji izjavljuje da je „vizantijska arhitektura ono što je neophodno zapadnom hrišćanstvu"; Šarl Bodler, koji svojim „splinom" i aktivnom primenom vizantijske apofatičke metode „neslične sličnosti" razbija okove plitke proze svoje epohe; Oskar Vajld, koji je, čitajući Jevanđelje na grčkom osetio i shvatio svu njegovu istinitost, dubinu i lepotu (koristeći tajnu „radosne tuge" vizantizma u svojim genijalnim bajkama/propovedima); pa irski pesnik Jejts, koji opeva legendarno putovanje u Vizantiju engleskog plemstva poraženog u bici kod Hejstingsa; Anri Matis, koji iz Pariza odlazi u Moskvu i tamo Ruse uči da su oni Vizantija i da su „ikone - najmoderniji umetnički izraz"...

Svi ovi velikani zapadnog duha otkrili mudrost i istinu Istoka kao svoju istinsku inspiraciju, tragajući sopstvenim talentom i intuicijom za onim tajnim sastojkom vizantijske duhovnosti i smirenja koji su tragično nedostajali večito žednom i gladnom Zapadu...

Oholi Zapad je „smisao" podredio „uspehu" i time unapred potpisao svoju smrtnu presudu. Odvojio je moralno i estetsko osećanje, zatim i lepotu od umetnosti, sadašnjost od prošlosti, svakodnevicu od uzvišenosti, tradicionalno od modernog i nacionalno od verskog osećanja.

Takođe, giljotinama i streljačkim plotunima svojih revolucija, Zapad je nekadašnju ideju zajednice pretvorio u mehaničko društvo, a samosvest naroda sveo na „živalj" (beslovesnu masu bez nacionalnog, verskog i kulturnog identiteta).

Sumrak i pad Zapada je u međuvremenu postao gotovo nesumnjiva činjenica, sa jedino spornim datumima i scenarijem krajnje propasti. Moramo zato da se odlučno i blagovremeno otisnemo iz ove odavno još projektovane nesreće, tragajući za onim drugim (istočnim) licem našeg identiteta. Treba da izvršimo podvig kulturnog, psihološkog i duhovnog preobražaja.

Uostalom, već smo prošli kroz sličnu situaciju krajem četrnaestog i tokom prve polovine petnaestog veka, kada je Srbija, uprkos vojnom i državnom porazu, doživela istinski duhovni i kulturni procvat (i tako se spremila za dugu epohu preživljavanja u ropstvu).

Ali, o tome u sledećem nastavku naše priče...