Muzika stasala iz osećanja duga i ljubavi

Poznati pijanista i dirigent Ignat Solženjicin, sin velikog ruskog pisca Aleksnadra Solženjicina, uoči svog koncerta u Moskvi dao je intervju za Glas Rusije.

Igantu je bilo svega godinu i po, kada je njegov otac, poznat u svetu ne samo po književnoj, već i po političkoj i humanitarnoj delatnosti, zajedno sa porodicom morao da napusti domovinu. Aleksandar Solženjicin je bio proteran iz SSSR. Tako da je Ignat odrastao i obrazovao se u SAD, i dalje tamo živi i počasni je dirigent Kamernog orkestra Filadelfije i profesor Kertisovog instituta muzike u klasi klavir.

Šta značit biti Rus? – to je jedno od glavnih pitanja kojima se, po rečima Ignata, bavio Aleksandar Solženjicin. I dolazio je do zaključka da je to u prvom redu pitanje samoopredeljenja, osećaja svoje pripadnosti ruskoj kulturi, jeziku. Ignat deli ovu tačku gledišta. Sećajući se oca, muzičar podvlači da je njegov uticaj bio jak i u mnogome određujući.

Mogao sam da posmatram sa bliskog rastojanja kako se ne prosto umetnik, već veliki umetnik, odnosi prema svom poslu – nastavlja Ignat Solženjicin. Njegovo smirenje i njegova vrednoća, njegovo ogromno pošotvanje prema samom sebi, ne, prema svom poslu, prema svom talentu, pozivu... To se bez svakih reči i moralnih pouka ispostavilo najvažnijim primerom za mene u mojoj grani umetnosti. Muzika je sa jedne strane sama sebi dovoljna. A sa druge, ona navodi na misli i osećanja o nečem drugom.

Između ostalog, program moskovskog nastupa Ignata Solženjicina, zaista, bio je sastavljen tako da je bukvalno podsticao slušaoce na razmišljanja koja izlaze van granica muzičkih likova: o kontinuitetu u umetnosti i životu, o poštovanju za sudbine i talente prethodnika, o istorijskom i stvaralačkom dijalogu koji vode razne generacije. Ako se govori konkretno, to je bio simfonijski koncert gde su se izvodila isključivo dela pod nazivom Varijacije: na primer, Varijacije nemačkog majstora s kraja 19. i početka 20. veka Regera na poznatu temu austrijskog genija Mocarta ili arijacije nemačkog romantičara Bramsa na temu bečkog klasika Hajdna. O tim delima maestro Solženjicin govori: Ova muzika stasava iz osećanja duga, ljubavi, želje da se uvaži svoj prethodnik.

Treba utvrditi u prvom redu kompozitora kojeg izvodiš – ubeđen je Ignat Solženjicin. Tada ti na paradoksalni način najbolje ispoljavaš sebe. To je još jedan etički postulat koji se formirao kod sina muzičara pod uticajem ličnosti oca pisca. Jasno da će porodica i rođaci zauvek sačuvati sećanje na Aleksandra Solženjicina. A sunarodnici, potomci?

Naravno, najbolji način da se poštuje sećanje na Solženjicina jeste da se čitaju njegova dela – uveren je Ignat. Njegove misli, njegovo iskustvo, prirodno, prelili su se u stvaralaštvo koje je bilo glavno u njegovom životu. Spomenici, muzeji, sve je to naravno važno. Ali najvažnije i najdostojnije sećanje o mom ocenu će se sačuvati ukoliko ljudi nastave da čitaju njegove knjige, misle o onim pitanjima koje nam on predlaže.