Fotoćelije u Dobrom Potoku

Da bi pokazao ono što bi bi gost rado video, da bi se malo i podičio, u obilju privredno-putarskih nevolja, predsednik opštine Krupanj Budimir Stefanović (pravnik, DSS), vodi nas u Dobri Potok. Šta ima u toj udolini nadomak gradića koji slovi kao centar Rađevine (oblast od Drine do valjevskog sreza i planina), šta se to tamo šćućurilo, skriveno za neupućene, gostoprimljivo za posvećene? Da li bi neki namernik (turista, na primer) svratio da vidi to čudo koje će se jednog dana, možda, svrstati u red za srpsku turističku ponudu?

Ovog jesenjeg popodneva u Dobrom Potoku nema nikog. Predsednik nas uverava da je „sve pod kontrolom”, odnosno da su vrednosti Dobrog Potoka usrdno čuvane. „Zar niste videli onog čoveka kraj puta?” Nismo videli nikog, a da u Dobrom Potoku ima šta da se čuva – ima. Zasluga za to pripada svešteniku Aleksandru Đurđevu, koji je, uz pomoć vladike Lavrentija, uspeo ne samo da sačuva i obnovi staro, nego da i dozida i ugradi novo, zbog čega se prošlost i budućnost ovde pretvaraju u – sada, znak duhovne energije.

To je jedinstven u Srbiji istorijsko-etnološko-narodski muzej.

Pored crkvice Vaznesenja presvete Bogorodice, u seocetu Lipenović, pomalja se u dnu brda gradić kućeraka. U dvorištu su izletnički stolovi natkrovljeni, prvo su služili za parohe i njihove goste, potom su postali narodni. Tu se svakog Petrovdana (12. jul) mladi igrači kola takmiče ko će biti najbolji. Pobednik dobija dukat. I inače, o slavama i praznicima, ovde dolaze Rađevci da pronađu duhovni mir i obnove istorijsko pamćenje.

Pored velike otvorene mape Rađevine ulazi se u etnopravoslavni hram ovog područja Srbije. Valja se prekrstiti. U Dobrom Potoku su se događala čuda, zabeleženo i potvrđeno; zli su bili kažnjavani, a dobri blagosiljani. Po predanju, crkvu su sazidali Jugovići, u srednjem veku; tu je i prastaro groblje, „najstarije u Srbiji” koje je sačuvano i obnovljeno kao spomenik.

Gospodin predsednik mi je ljubazno ponudio da prvi uđem u svetu dobropotočku crkvu. Čim sam kročio, odajom se proširio tihi poj hora: vizantijska muzika. Crkva i jeste iz tog perioda. Iznenađenje se zove: fotoćelija. Tako se uspostavlja slušni odnos sa sićušnom unutrašnjošću pravoslavne crkvice. Duhovni odnos proizilazi potom.

Domaćin nas vodi u okolne kućice i pokazuje Kapelu svetog Prokopija, zaštitnika rudara. U Rađevini ima dosta rude: čak i zlata, olova, cinka. U etnomuzeju dočekuju nas gusle. U gostinskoj vas fotoćelija uvodi u melodiju starogradske pesme. Ima i kolce u seoskoj sobi od davnina. U Prirodnjačkom muzeju nisam čuo prigodnu muziku uz preparirane divlje svinje, divlje mačke, zeca, kune, jazavca i ostale divljači. U Bukovoj kosi blizu Dobrog Potoka nalazi se i prašuma, šest hektara neprohodnog drveća i rastinja.

Kada je hladno, u Dobrom Potoku radi parno grejanje.

Ispod dobropotočke crkve i okolnih muzejskih kućica, najstarijeg groblja i dvorišta za sabore, donedavno je bilo veliko gradilište. Postojalo je klizište i novcem iz NIP-a ono je podgrađeno i utvrđeno, stotine hiljada kubika je ugrađeno tako da ne postoji opasnost da se Dobri Potok uruši. Kada nije kroz vekove, neće, vala. ni sada.