Kako se slavio Božić u Moskvi

 Stotinama godina glave porodica na Božić i Novu godinu pokušavaju da uvere decu u to da su oni Deda Mrazevi, a žene – da oni nisu Deda Mrazevi. U prestonicama Moskvi i Peterburgu je do kraja XIX veka sačuvan običaj: 6. januara uveče se išlo po kućama sa dugim štapom ovenčanim zvezdom u kojoj je gorela uljana svetiljka, i slavilo Roždestvo Hristovo, to jest koledovalo. To je bio poznati «zanat» gradske dečurlije koja se okupljala u grupama po 6-8 njih, birala starešinu koji je obično nosio štap i odlučivao u koje kuće u prvom redu treba ići i slaviti Hrista. 
Pre nego što priđu kući, namerno su glasno govorili i sa zvezdom prolazili ispod prozora, pa onda lupali na kapidžik ili kapiju. Kada bi ih domaćini pustili u kuću – pevali su pesme koje se uobičajeno pevaju od Božića do Bogojavljenja, kazivali božićne stihove, molitve i uzrečice. Na primer: 

«Nova radost u čitavom svetu, 
Svetu nam se javio 
Bog car, od deve Marije 
Na zemlji se rodio. 
Dajte, pevajte, 
Poigrajte, 
Daj vam Bože, 
Vama gospodi, 
Gospodskim ženama 
Skupa da ste zdravi. 
Vivat, vivat, mnogaja leta». 

Ponekad se repertoar svodio samo na molitvu u slavu Hrista, ali su se u tom slučaju posebno obraćali domaćinima: «Čestitamo domaćinu praznik, svima vama zdravlja želimo». 
Posle toga su mladi hrišćani obično darivani božićnim poslasticama kao što su komad guščetine ili slatkog kolača, medenjaci i bombone. 
I oni stariji su voleli da koleduju. Momci i devojke iz svih slojeva prestoničkog društva su se okupljali u bučna društvanca. Prema svedočanstvu profesora Snegirjeva, početkom XIX veka je «u okolini Moskve postojao običaj da se Badnje veče naziva «koleda» i da se tada u saonicama vozi devojka odevena preko tople odeće u košulju, i nju su izdavali za Koledu». 
Zapravo se u starini «Koleda» (ili «Koljada») u Rusiji smatrala simvolom vesnika praznika Roždestva Hristova. I moskovska mladež je odlučila da u bukvalnom smislu pretprazničku atmosferu ovaploti u nežan devojački lik. Ispada da su u prvoj prestonici već odavno počeli da biraju kraljicu lepote ili, što bi danas rekli, «Mis Badnje večeri»! 
Nisu bili s raskida da tokom Božićih praznika pokoleduju i odrasli, ozbiljni ljudi, pogotovo trgovci. Ali, oni su se brižljivije pripremali: najbolji konji su uprezani u gizdave saonice, stavljane su «ličine» (obrazine), dok su kuće u kojima je predstojalo slavljenje novorođenog Hrista unapred bile poznate. Ta, većinom se odlazilo kod rodbine i poslovnih partnera, kao i kod moskovskog načelstva. «Hristoslavci» su u doba pre Petra I primani i u Kremlju. 
Sačuvan je, na primer, tekst pesme pevane Ivanu III: 

«Slava Bogu na nebu, Slava! 
Gospodaru našem na ovoj zemlji! Slava! 
Da naš Gospodar ne stari, Slava! 
Da njegovo bojeno odelo ne dotraje, Slava! 
Njegovi dobri konji da se ne ulenje, Slava! 
Njegove verne sluge da ne izdaju» i tako dalje. 

Odrasli čestitari za razliku od dece i omladine nisu darivani slatkišima, već su po pravilu pozivani za trpezu. 
Smatralo se za veliki greh koledare uopšte ne pustiti u kuću i nikako im se ne zahvaliti. 
U Moskvi su na Božić takođe priređivana narodna veselja i zabave  tu su spadale omiljene vožnje na trojkama i spuštanje sa brda na velikim saonicama, igre «ledića» i «ribice» (svojevrsne prethodnice savremenog fudbala u kojima je ulogu lopte igrao veliki komad leda i grudve). 

Zabave 

Pesničenja – na ledu reke Moskve u Zamoskvorečju (na Moskvoreckom keju, stanica metroa «Tretjakovska»). Hajka na bikove i medvede – iza Rogoške trošarine (stanica metroa «Trg Iljiča»). 
Narodna veselja, igre, ulične Božićne predstave: na Crvenom trgu, u Aleksandrovskom vrtu. 
Vožnja saonicama – Petrovski park, Marjin šumarak, Ostankino, Sokoljniki. 

Kupovine 

Odeća za siromahe i «za maskaradu»  Stari trg kod crkve Ivana Bogoslova «što je ispod belog bresta» (sada – Novi trg 12, stanica metroa «Kitaj-grad»). 
Tople pletene stvari – pod zidinama Kremlja, niže Spaske kule prema reci Moskvi (ulica Vetošni red). 
Tkanine, pokloni – nizovi (redovi) dućana u Kitaj-gradu (sadašnji GUM – državna robna kuća na Crvenom trgu). Sveće – u dućanima Moskvorecke ulice (stanica metroa «Novokuznjecka»). 

Prestonički ekstremi 

A još su Moskovljani voleli prizore kao što su pesničenja, «hajka» na medvede i bikove. 
«Hajka» je priređivana iza Rogoške trošarine u uređenoj areni. Protiv divljeg medveda je obično izvođen da se bori domaći, kako se tada govorilo, «pripitomljen», a često i specijalno obučen borilačkim zahvatima. Među takvim medvedima je bilo šampiona koji su jednim zahvatom spretno grabili svog šumskog sabrata za zadnju šapu i obarali ga na zemlju. Dvoboj je prekidan čim bi život zveri bio ugrožen. Zato je hajka na bikove, dovođene iz klanica (koje su bile smeštene uglavnom na Taganki), izvođena izistinski – uz specijalno obučene ogromne medeljanske pse (mastife). Na krvave prizore se okupljalo do tri hiljade gledalaca koji su pokatkad pravili nerede ništa manje od današnjih fudbalskih navijača. A ulogu specijalaca su igrali nadzornici-hajkači koji su sa toljagama stajali na ivici scene. Ali, moskovska «korida» je sredinom XIX veka posle tuče «hajkača» sa «nakićenim» gledaocima zabranjena. 
Zato su medvedi tokom praznika od Božića do Bogojavljenja zabavljali narod u Sokoljnicima, Marjinom šumarku i prosto na ulicama čak do 1925. godine. Tada su iz Jaroslavlja dovođene specijalno dresirane životinje. Mečkar je bubnjao, njegov pomoćnik sa drvenom kozjom glavom na štapu je coktao «kozjim jezikom», dok se meda iz sve snage trudio: kružio u igri, pravio čučnjeve, izvodio razne trikove, a onda se klanjao i obilazio publiku sa šubarom: može se reći da je i on koledovao.