Crna transplantologija sa kanadskim akcentom

U istrazi slučaja o nezakonitom oduzimanju ljudskih organa koja se nastavlja u Prištini prvi put se pojavio glavni međunarodni svedok. Reč je o Kanađaninu Raulu Fajnu, koji je 2008. godine bio operisan u skandaloznoj prištinskoj klinici Medikus. Ipak da li će njegovo svedočenje biti dovoljno da se srpovede svestrana istraga i kazne svi krivci? Na ovo pitanje pokušao je da odgovori naš komentator Petar Iskenderov.

Prema svedočenju Raula Fajna, u organizaciju tajnih operacija oduzimanja i presađivanja organa na Kosovu bila je uključena međunarodna mreža lekara i posrednika, koji su predstavljali kliniku Medikus, kao i Tursku i Izrael. Cijena presađivanja bubrega za Fajna je iznosila 87 hiljada evra. Po materijalima istrage, donor za Kanađanina je bila Ana Rusalenko poreklom sa ruskog Dalekog Istoka, mada obećanu nadoknadu od 20 hiljada evra žena nije dobila.

Svedočenja Raula Fajna će omogućiti da se procene razmere i visoki stepen međunarodne koordinacije delatnosti crnih transplantologa. Ali u materijalima slučaja i dalje nema glavnog, o čemu je pisala u svojoj knjizi bivši glavni tužilac Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju Karla del Ponte i referisao u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope švajcarski pravnik Dik Marti. Tačnije – umešanosti kosovske vrhuške na čelu sa premijerom Hašimom Tačijem u kriminalni biznis. U materijalima koje je sakupila i objavila Karla del Ponte, govorilo se o stotinama Srba izvezenih krajem 90-ih godina sa Kosova u susednu Albaniju u cilju nasilnog oduzimanja organa. Navedena su i konkretna imena tadašnjih lidera Oslobodilačke vojske Kosova, umešanih u taj biznis, na čelu sa akutalnim kosovskim premijerom Hašimom Tačijem.

Sudeći po informacijama koje su procurile u medije, istražitelji EU izvukli su pojedine epizode iz aktualne istrage. I ovde se ne radi toliko o odsustvu dokaza, koliko o neželji Zapada da dovede u opasnost već stvorenu sliku kosovske krize, u kojoj je Albancima bila namenjena uloga žrtava, a Srbima uloga agresora i zločinaca. Upravo na toj tendencioznoj slici bazirala su se bombardovanja Jugoslavije i NATO-a 1999. godine i kasnije priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova od strane SAD i drugih vodećih zemalja članica EU – podsetio je u razgovoru za Glas Rusije ekspert Instituta za Slavistiku RAN Aleksandar Karasjov.

Već je utvrđeno da nikakvih hiljada albanskih žrtava na Kosovu nije bilo. Izbeglice su bežale sa Kosova ne samo od srbskog lidera Slobodana Miloševića, već i od  bombradovanja. Zato je ovo pitanje, naravno, isforsirano. Istraga antisrbskih zločina kosovskih Albanaca suočava se na prepreke čisto političke prirode. Nije slučajno sama del Ponte objavila svoje podatke o crnoj transplantologiji ne početkom 2000-ih godina, već u aprilu 2008. godine, pošto je Zapad već priznao nezavisnost Kosova. Da je istina o čudovišnim zločinima bila poznata ranije, zapadna javnost bi mogla da ne dopusti slično priznanje. I danas istraga pod okriljem EU nailazi na iste prepreke. Tako da postoji verovatnoća da će se sud ograničiti izricanjem presude turskom doktoru Sonmezu i činovnicima kosovskog ministarstva zdravlja, a svi pomeni o sprskim žrtvama će biti uklonjeni.

U intervjuu objavljenom ovih dana u beogradskom nedeljniku Pres, sama Karla del Ponte takođe je istakla da se aktualna istraga suočava sa „nedostatkom političke volje“. Po njenim rečima, međunarodna zajednica ne želi da sazna istinu o ovim zločinima.