Nemačka: brak iz interesa

Nagađanja ko će zauzeti predsedničku fotelju u nemačkoj završena su pre nego što su započela. Kandidat je pronađen, podrška na glasanju u parlamentu mu je skoro stopostotna. Mada još prošle nedelje situacija je bila daleko od vedre. Protiv kandidature vanpartijskog teologa Ioahima Gauka ponovo su istupili demohrišćani na čelu sa kancelarom Angelom Merkel. Za Merkel se pojavila dilema: ili da rizikuje da se raspadne vladina koalicija, ili da ispolji popustljivost i da pristane. Poslednja varijanta se pokazala kao bolja.

Sa predsednicima Nemci nikada nisu imali sreće. Istorija se seća prvog posleratnog predsednika Nemačke Teodora Hojsa. Političar sasvim dostojan, ali sa jednom specifikom: kao poslanik rajhstaga glasao je 1933. za Hitlerov zakon koji je pretvorio rajh, po rečima filozofa Karla Jaspersa u zločinačku državu. Za njegovim naslednikom Henrikom Libjeom takođe se vukao rep iz prošlosti: učestvovao je u izgradnji koncentracionih logora. Iza njih je usledio niz kako neumrljanih u prošlosti političara, tako i onih koji su bili jurišnici i nosili partijsku knjižicu NSDAP. Pretposlednji u datom trenutku šef države Horst Heler prekorio je učesnike rata u Avganistanu, primetivši kod njih ne brigu o demokratiji, već interese biznisa. Napadnut za takvu jeres sa svih strana, on je smatrao da treba da napusti dužnost.

Kako će se odraziti i da li će se odraziti aktualna priča na prestiž stranke Angele Merkel među biračima? Na ovo pitanje udgovara ugledni germanista, glavni naučni saradnik Evropskog instituta RAN Igor Maksimičev.

Priču oko Vulfove ostavke očigledno je iscenirala desna štampa, pre svega koncern Širingera. Vulf je bio sasvim pristojan predsednik Nemačke. Prekorevanja na njegov račun su uglavnom smešna. Ali to je već okrenuta stranica u istoriji. Gauk je poznata ličnost. U tom pogledu što je zakleti protivnik svega što je vezano sa Nemačkom Demokratskom Republikom. Njegova slava „onog koji prožidre komuniste“ garantuje da prava i interesi istočnonemačkog stanovništva neće biti uzimana u obzir kod budućeg predsednika.

Za kancelara Merkel treško da će to imati bilo kakav ozbiljan značaj. Do izbora je još daleko i teško je pretpostaviti kako će se razvijati događaji. Mislim da će najvažnije za dalju sudbinu Merkel biti to kako će ona izaći na kraj sa krizom u EU. Brzo rešavanje pitanja ko će biti predsednik verovatno ide na ruku Merkel. Pošto je za nju najvažnije da sačuva koaliciju, da ne dopusti krizu vlade. Sprečen je dugotrajni period traženja novog kandidata za predsedničku dužnost. Demohrišćani sada nemaju čoveka koga bi ona mogla odmah da uvede u bitku i koji bi bio u stanju da mobiliše simpatije većine političkih snaga.

U ishod glasanja o kandidaturi Gauka u Federalnoj skupštini može da se ne sumnja. Tim pre što se lobiranje Gauka u datom slučaju podudara sa javnim mnjenjem. Po poslednjem anketiranju, ovog kandidata na predsedničkoj dužnosti želi da vidi 54% Nemaca. Munjevito rešivši ovaj složeni po sebe problem, Angela Merkel sada može bez ometanja da se pozabavi evropskom krizom.