Anatolij Zverev – jurodivi ili genije?

 Anatolij Zverev jedan je od najkontraverznijih ruskih umetnika 20. veka. Jedni su ga nazivali genijem, drugi su ga smatrali jurodivim (budalom). Izložba 160 radova Anatolija Zvereva odvija se u Literarnom muzeju u Moskvi. Ali koliko je u stvari slika i grafičkih listova ostavio skoro samouki umetnik i nonfonformista, niko ne zna.

Zvanični umetnički svet SSSR nije priznavao Zvereva. Istovremeno mnogi umetnici iskreno su se divili njegovom talentu. Poznati slikar Robert Falk tvrdio je da je svaki pokret njegove četskice riznica... umetnici takvih razmera rađaju se jednom u veku.

Život Zvereva pun je zagonetki i legendi, nekakvih sasvim neverovatnih izmišljotina. Govore o njegovom nemirnom životu, o strasti prema alkoholu, kažu da je bukvalno za jednu noć mogao da stvori nekoliko desetina radova. Njemu je bilo sasvim nevažno kako, gde, čime i na čemu da stvara: na komadićima papira, starim programima, listovima kalendara, komadima linoleuma. Nekoliko brzih, ali vrlo preciznih linija, nanosa boja i rađalo se umetničko delo, začuđujuće, šokantno, ali takvo da niko ne ostane ravnodušan.

Sam proces stvaranja dela pretvarao se u magičnu radnju: kapljice boje su prskale unaokolo, ako boja nije bilo pod rukom mogao je da posluži pepeo, zemlja, cvekla, sos, ovsene pahuljice i čak opušci. Za vreme tih stvaralačkih rituala on je glasno razmišljao o umetnosti i stvaralaštvu, reči su se preplitale kao stihovi: Umetnost – krila ptice, umetnost – boja zore; u umetnosti probajte, prepoznajte sebe.

Kolekcionar Georgij Kostaki, zahvaljujući kome je u mnogome sovjetski umetnik andergrauda postao poznat u čitavom svetu, nazivao je Zvereva posrednikom između rane i pozne ruske avangarde. Ipak pri tome Zvereva je prilično teško ubrojati u nekakve pravce u slikarstvu. Čini se, on je upio čitavo prethodno umetničko iskustvo. U autobiografiji napisanoj 1985. godine, nabrojao je svoje omiljene autora: Najzanimljiviji slikari su, razme se, oni koji mogu više od drugih da zaustave pogled na svojim platnima i da ne umaraju „nepotrebnošću svojih zamisli“, kao u tehnici, tako i u svojoj tematici: Van Gog, Rembrandt, Rubens, moj učitelj Leondardo da Vinči, Velaskez, Goja, Van Dajk, Rafael, Savrasov, Vrubelj, Rubljov, Vasiljev, Ge, Kiprenski, Ivanov, Malevič, Kandinski, Botičeli, Dobinjji, Serov, Brjulov, Gogen, Konstebl i mnogi drugi.

Osnovu izložbe u Literarnom muzeju čini kolekcija Natalije i Genadija Goldinih, u kojoj su sakupljene slike i crteži majstora. Po rečima Genadija Goldina, glavna vrednost zbirke su radovi koje je Zverev naslikao 50-ih goidina, ostalo ih je sasvim malo, a oni koji postoje, rasuti su po mnogim kolekcijama.

Na izložbi se mogu videti i portreti prijatelja i kolega, pejzaži i mrtve prirode. Jedan od omiljenih radova Genadija Goldina je Ruža u čaši, koji je monogo godina krasio njegov dom. Ovde su i linorezi Zvereva – stvari netipične za umetnika, i zato su vrlo zanimljive za poštovaoce njegove umetnosti.

Radio je neumorno, poklanjao je mnogo crteže mnogobrojnim prijateljima i slučajnim poznanicima, prodavao stranim kolekcionarima, ponekad menjao za piće, ali svaki rad, čak i najmanji, obavezno je potpisivao. Danas je skoro nemoguće čak i približno izbrojati njegove radove. Eksperti i sakupljači navode razne cifre – 20, 30, čak i 50 hiljada.

Jednom je na pitanje da li sebe smatra profesionalnim umetnikom Zverev odgovorio: Profesionalnim apsolutno. Koji bi neprofesionalni umetnik mogao tako precizno da crta kao ja. Pre mene nije bilo umetnika koji, ne gledajući model, bi mogao tako tačno da naslika pauna. Ja sam profesionalac najvišeg nivoa, ali nisam zanatlija.