Čitanje evropske fusnote

U vreme kada je nastajao ovaj komentar, Srbija je u Savetu ministara EU sumnjičena da možda neće iskreno sarađivati s misijama na Kosovu i Metohiji i da previše sarađuje s Rusijom. Na kraju, izložena je pravom bilateralnom diplomatskom napadu zbog položaja vlaške manjine.

Taman kada se činilo da je Srbija preskočila berlinski, dočekao ju je rumunski zid na evropskom putu. Kao da se neko znatno moćniji poigravao Srbijom posredstvom Bukurešta, pokazujući joj rezervni arsenal uslova na njenom neravnom briselskom putu!

Druga je priča zašto jedina stvarno multietnička država na području bivše Jugoslavije i na Balkanu mora da se preznojava i pred vlaškim pitanjem. Ali, šta je suština srpske pozicije i donedavne nelagode, zbog neizvesnosti dobijanja statusa kandidata.

Zvaničnoj Srbiji, koliko god to nemoguće zvučalo u trenutku kada njen kandidatski status postaje sve izvesniji, nije stalo do Evrope. Zvanična Srbija pokušava da zadrži političku vlast u Beogradu, a ne da usvoji standarde evropskog uređenja. Stoga se čini da je sticanje stausa kandidata više marketinški kapital uoči majskih izbora, nego realan geopolitički uspeh.

Ali, vrhunsko licemerje dolazi ipak iz Brisela. Zvanični Brisel celu evropsku agendu Srbije po pravilu usklađuje s izbornim interesima proevropske vlasti, u zamenu za meke političke i ekonomske ustupke. Proevropski Beograd nije reformisao institucije države, ali je pristao na sve uslove EU kada je u pitanju Kosovo i Metohija.

Beograd je usvojio je drakonske izmene Zakona o javnom informisanju, čija primena je izbegnuta u poslednji čas. Kontrola medija čvrsto je u rukama vladajuće stranke. U medijima nema kritičkog posmatranja vlasti.

Nivo korupcije u zdravstvenom sistemu i sudstvu čini se da nikada nije bio viši. Srbska vlada ne funkcioniše kao organ demokratske državne vlasti, nego kao partitokratska konfederacija stranačkih i stranih interesa.

O ekonomiji da ne govorimo: proevropski Beograd prvo je tvrdio da kriza neće pogoditi Srbiju, zatim da će kriza osnažiti nacionalnu ekonomiju. Na kraju, ništa nije bilo od pola miliona obećanih radnih mesta. Šta više, ove nedelje proevropska Srbija zadužila se za dodatne dve milijarde evra. Šta je u takvoj politici suštinski evropsko, što vlast u Beogradu kandiduje za bilo šta?

Zvanična Srbija, serijom iznuđenih sporazuma sa kosmetskim Albancima i eventualnim dobijanjem stausa kandidata, dakle, pre učvršćuje predizbornu poziciju, nego što utire put ka rešenjima sve brojnijih problema, uključujući i vlaško pitanje.

Srbiju posle izbora očekuje i značenjski sudar odumiruće Rezolucije 1244 sa sve kreativnijim tumačenjima savetodavdnog mišljenja MSP u famoznoj fusnoti sporazuma Borka Stefanovića i Edite Tahiri. I ne samo to. Pored Sporazuma o regionalnom predstavljanju Prištine, tu je i Sporazum o integrisanom upravljanju granicama (IBM), koji se prema evropskom pravu primenjuje samo među državama, iako ga Beograd prikazuje kao sporazum o upravljanju administrativnim prelazima.

Za sada, EU pušta Beograd da prikazuje kako tobože samostalno tumači ove sporazume. Ali, upravo će način budućih čitanja iznuđenih srbsko-albanskih sporazuma biti od ključne važnosti, jer će koloseke EU i Kosova konačno ukrstiti.

Na žalost Beograda, koji u sred entropije vlastitog državnog sistema pitanje svoje južne pokrajine uporno izmešta iz međunarodnog prava ka zapadnoj diplomatiji, to čitanje neće imati isto značenje kao danas. Beograd od tog novog čitanja suštinski neće imati šta da očekuje, ali zbog izbornog ciklusa i taj problem će gurnuti pod tepih, uzdižući propagandni anestetik evropske kandidature na nivo nacionalnog imperativa. Bez pokrića, naravno.