Evrozona - od zamisli do realizacije i (ne)očekivanih problema

Kraj Drugog svetskog rata doneo je između ostalog i Maršalov plan, čiji je prvenstveni zadatak bio pomirenje i funkcionalno povezivanje dva tadašnja neprijatelja. Ti  (stari) neprijatelji, dve velike evropske države, jedna pobednica i jedna gubitnica, ironijom sudbine, nekih 60 godina kasnije, naći će se pred novim izazovom. Upravo Francuska i Nemačka su bile države oko kojih se u periodu između 1948. i 1951. bojažljivo formirala organizacija koju danas znamo kao Evropska Unija.

O razvoju cele Zajednice, a potom Unije, ovog puta nećemo govoriti. Interesantnije je to što su  jedan od segmenata ujedinjenja bile i ekonomska i monetarna politika, koje su danas ova dva bivša neprijatelja ujedinila, možda više nego ikad ranije tokom savremene istorije.

Podsetimo, 1979. godine stvara se Evropska Monetarna Unija. Unija je nastala kao posledica prethodno postojećeg ugovora između nekoliko evropskih država. Ovaj ugovor,  a kasnije EMU imao je zadatak da poveže njihove domaće valute u pokušaju da stabilizuje kurs po kojem su se menjale i obračunavale nacionalne valute. Iz EMU- institucije unutar EU, nastala je kasnije zajednička valuta- evro.

Još jedna finansijska institucija- „Evropski monetarni sistem“ nastaje unutar Evropske Unije u pokušaju da se stabilizuje inflacija i zaustavi velika fluktuacija kursa među nacionalnim  valutama zemalja članica.  Mastrihtski ugovor iz 1992.godine, predviđa i uvođenje zajedničke valute- evra. Juna 1998, osniva se Evropska centralna banka. U januaru 1999.pojavljuje se i evro, tada još samo kao obračunska valuta na finansijskim tržištima. Prvi januar 2002.godine označio je početak upotrebe evra umesto dotašnjih nacionalnih valuta, u većini zemalja EU.

Od tadašnjih zemalja članica EU,  tada, evro nisu prihvatile Velika Britanija, Švedska i Danska. Iz današnje perspektive posmatrano, da li je to bio mudar korak? Evroskeptici sa sigurnošću tvrde da jeste.

Sa druge strane,  u startu je delovalo, da su kreatori ideje o jedinstvenoj valuti sve unapred dobro zamislili. Monetarna politika zone je odgovornost Evropske centralne banke (ECB), kojom rukovodi predsednik  i odbor sačinjen od šefova nacionalnih centralnih banaka. Osnovni zadatak ECB je da održi inflaciju pod kontrolom.

Sa pojavom finansijske krize 2008., u okviru Evrozone su uspostavljenje odredbe za odobravanje hitnih zajmova zemljama članicama u zamenu za donošenje i primenu ekonomskih reformi. Ne sme se zaboraviti ni činjenica da EU u međuvremenu broji 27 zemalja članica. Pod bremenom krize i nekih odranije nakupljenih finansijskih i budžetskih problema, pojedine nacionalne ekonomije počinju da posustaju. Naizmenično se po medijima, od kraja 2009. godine pominju Grčka, Španija, Portugalija, pa čak i Italija, kao zemlje koje se nalaze pred bankrotom. U slučaju Grčke stvar se dodatno politizuje i zaoštrava, jer se već poslednje dve godine, a svako za sebe- stanovništvo, nacionalna vlast i političko-ekonomska elita EU bore da nađu ono, što je po njima, najbolje rešenje. I tu dolazimo do ironičnog momenta, gde se predsednik Francuske Nikola Sarkozi i kancelarka Nemačke Angela Merkel, po pitanju namučene Grčke, razumeju dobro kao nikad do sad. Krajem 2011.godine oni su saglasni o „potrebi za oštrijim  pravilima koja se mogu jednostavno primeniti kako bi se vlade sprečile da  previše troše ili pozajmljuju, kao - i na određenim kaznama za  uporne prekršioce“.

Ipak, kraj februara 2012. godine, donosi brojne štrajkove širom Evrope, upravo zbog predviđenih mera štednje. Sa druge strane, novac koji ECB ponovo planira da „upumpa“ u bankarski sektor evrozone putem emisije svojih dugoročnih obveznica, može kao bumerang da se vrati u obliku spekulacija uz rizik od pojave inflacije. Stari krediti ne mogu se stalno otplaćivati novim zaduživanjima. Osim Grčke koja je već mesecima „na ivici“, ekonomijama Španije i Italije se ponovo predviđa pad u toku 2012.

Deluje da novi saveznici Francuska i Nemačka i njihovi ekonomsko-politički eksperimenti ne vode ka uspehu. Zbog svega rečenog, ostaje da se vidi da li će se sada skepsa, prema opstanku Evrozone, pokazati kao opravdana.