Samit EU: ekonomski porast se ne može kupiti novcem

Fiskalni pakt je glavni adut programa šefova država i vlada zemalja EU, koje zasedaju u Briselu 1. i 2. marta. Nemačka, glavni pobornik gvozdene finansijske discipline, nada se da će uz njegovu pomoć obuzdati budžetske rashode partnera. Sam po sebi dokkument se smatra besprekornim. Ali, kao i uvek, izvesne sumnje se pojavljuju povodom prakse njegove pravne primene. Na forumu će biti razmotreni i putevi ekonomskog rasta, kao i smanjenja nazaposlenosti. I prirodno, problemi dužničke krize – bez njih se ne može. Temu će nastaviti analitičar Sergej Guk.

Još jedno oštro pitanje popunjavanja fonda stabilizacionog mehanizma Evrozone, na čemu su insistirali učesnici u nedavnom samitu „dvadesetorke“ neće biti razmatrano. Protiv njegovog uvrštavanja u dnevni red kategorički se zalagala glavna donatorka EU Angela Merkel. Trilion i po evra koliko je već obezbeđeno, predviđenih za zatvaranje potencijalnih finansijskih pukotina od 1. juna, Nemci zasad smatraju sasvim dovoljnom „protivpožarnom“ rezervom. Za nove prilive prvo treba tačno izračunati potencijalne potrebe država. Ako se program za pomoć Grčkoj bude planski realizovao; ako trilionske injekcije ECB komercijalnim bankama donesu dugo očekivani mir na tržištu hartija od vrednosti, neće biti bilo kakve potrebe da za dopunjavanjem stabilizacionog fonda, kao ni za finansiranjem novih programa za oživljavanje konjunkture u Evrozoni. „Mi, Evropljani, treba da se rastanemo od ideje da se ekonomski porast može kupiti,“ smatraju u Berlinu.

Mišljenje doktora ekonomskih nauka Andreja Nečajeva, bivšeg ministra ekonomije RF:

„Mislim da su nemački argumenti apsolutno logični. Oni, osim sadržajne, poseduju i drugu logiku. Nemačka je glavni donator evropskog fonda za stabilnost. I to njene argumente čini suštinski težima. Uopšte smatram da hranjenje neefikasnih ekonomija nije najbolji put. Bezuslovno, ekonomski porast se može stimulisati i to treba činiti. Ali ne sme se i ne treba stimulisati neracionalnu i neefikasnu potrošnju, koja ne odgovara finansijskim mogućnostima zemlje. Eto, to je za mene potpuno očigledno.“ 

S fiskalnim paktom takođe nije sve jasno do kraja. Ne zna se ko će još osim Velike Britanije odbiti da dobrovoljno prihvati finansijska ograničenja. U srednjoročnoj perspektivi zemlje–hronični dužnici – će morati strogo da ograniče troškove. Ali i prethodnik ovog sporazuma – Pakt o stabilnosti – takođe je propisivao politiku finansijskog uzdržanja, ali su ga skoro svi kršili. Bez obzira na to što je dokument posedovao međunarodno-pravni status dok je fiskalni pakt ništa više od sporazuma vlada.

I tako su u svakom pitanju, koje je uneto na dnevni red samita, detalji, u kojima se krije – i sami znate ko.