Majstor i Margarita

Popularni britanski glumac i režiser Sajmon Mak-berni jača reputiaciju poznavaoca ruske književne klasike. 15. marta trupa njegovog pozorišta Komplisiti igra u Londonu premijeru predstave po najčuvenijem i omiljenom u Rusiji romanu 20. veka. To je Majstor i Margarita Mihaila Bulkagova.

Makberni se okreće Bulkagovu već drugi put. Pre dve godine on je režirao operu Pseće srce, komponovanu po istoimenoj pripoveci Bulgakova. Kompozitor je Rus Aleksadnar Raskatov. Ipak evropskim poštovaocima stvaralaštva Mihaila Bulgakova Sajmon Makberni se priključio takoreći među poslednjima. Ako se prebroje danas poznate strane postavke i ekranizacije romana Majstor i Margarita, dobija se vrlo opširan spisak. Na njemu su mladi režiseri kao što je Bugarin Stefan Moskov, i doajeni u koje nesumnjivo spada Andžej Vajda i drugi istaknuti Poljak – Kristian Ljupa: on je između ostalog dao devetosatno pozorišno čitanje Maestra i Margarite. Ovaj roman je postavio radikalni nemački reditelj Frank Kastrof, uz muziku Enia Morikonea ekranizovao ga je Srbin Aleksandar Petrović. Tako da je zaista mnogo onih koji su na svoj način izjavljivali ljubav delu Bulgakova. O takvom sreći autor nije mogao ni da sanja.

Mihail Bulgakov je radio na Majstoru i Margariti više od 10 godina i u ono vreme kada je o svemu čime je ispunjen njegov roman u Svojetskom Savezu bilo nemoguće pisati ni govoriti. To je bilo 30-ih godina, u epohi „velikog skoka“ u instrustrijalizaciji i istovremeno epohi staljinskih represija. U tom kontekstu Bulkagov je, ukratko rečeno, pisao roman u duhu oštre satire na sovjetsku stvarnost, još ga je opremio posebnim „romanom u romanu“ – glavama koje je tobože napisao junak Majstor o poslednjim danima zemaljskog života Isusa Hrista. Treba li se čuditi što je Majstor i Margarita našao svoj put ka čitaocu tek skoro tri decenije posle smrti autora i, naravno, posle smerti vožda epohe skokova i represija.

Prividna besmislenost rada Bulgakova na romanu koji nije imao perspektivu da se objavi, jedna je od glavnih zagonetki ovog dela. I toga kako će čitaoc ili reditelj, glumac ili na primer prevodilac romana odgovoriti na pitanje „zbog čega je pisao Bulgakov“ zavisi suština njegove interpretacije. A odgovor na pitanje nije očigledno. Tako ruski pisac Aleksej Varlamov nudi svoju verziju zasnovanu na tom da su u porodici Bulgakova uvek, generacijama unazad, bili sveštenici.

Nije bilo drugog takvog pisca sa crkvenim korenima u ruskoj književnosti, govori Aleksej Varlamov. I za Bulgakova je to osetni momenat artikulacije. On se udaljio od crkve prilično rano, mi to znamo iz dnevnika njegove sestre. I udaljio se, ali mesto koje je ostavio bolelo ga je u duši, i on se vraćao njemu kao što su se književni junaci Dostojevskog vraćali na mesto svog zločina. Njega je sve vreme privlačio ovaj siže, on je morao sa njim da se obračuna. Zato mi se čini da je ovde ključna tema vere i neverovanja, Bulgakov nije mogao da se ne izjasni povodom jevanđeoskog sižea onako kako se izjasnio. Naravno, sa strane crkve mogu da mu se upute razne primedbe. Ali po meni najvažnije je da je to vrlo poštena knjiga koju je napisao čovek koji je izgubio crkvu, sanjao da se u nju vrati i shvatao da je to vrlo teško učiniti.

Aleksej Varlamov je očigledno našao mnogo istomišljenika iz redova stranih interpretatora romana Majstor i Margarita. O tome se može suditi čak po nazivima postavki i ekranizacija: Slučaj u Judeji britanskog režisera Pola Brajersa ili Pilat i drugi kod Vajde... Pažnju je naravno privlači siže opšteljudske istorije, ono što se obično zove roman u romanu Bulgakova. A priča o doživljajima đavola u Moskvi, najsatiričniji deo sižea, danas nailazi na ništa manje aktualan odziv, pri tome ne samo kod strane publike, već čak i kod mlade ruske. Njima je već teško da shvate istinske smisao takvih uzvika kao što je „jesetra može da bude samo jedne svežine – prve, koja je i poslednja“, ili „građani, dajte vašu valutu!“...