Svet lutaka kao paralelna civilizacija

Mi smo zahvalni bogovima za našu profesiju. Proslavljamo magiju umetnosti imaginacije! Takvim rečima lutkari iz čitavog sveta dočekuju Međunarodni dan lutkarskih pozorišta koji se obeležava 21. marta.

Takva je tradicija: svake godine neko o dpoznatih majstora sastavlja pozdravni govor svojoj sabraći u umetnosti u čast profesionalnog praznika koji se pojavio 2003. godine. Ovog puta počasno obraćanje Međunarodnog saveza poslanika lutkarskih pozorišta UNIMA ispunio je Španac Huan Bajšas. I bogovima on ne zahvaljuje slučajno: jer prve lutke su bile otelotvorenje drevnih bogova – primetio je u intervjuu za Glas Rusije moskovski istoričar lutkarskog pozorišta Boris Goldovski. Zatim su one postale dečije igračke. Danas se lutaka sve češće igraju odrasli.

Lutke i lutkarsko pozorište su paralelni svet koji je nastao zajedno sa čovekom, i postojaće sve dok postoji čovek. Lutka je materijalizovana metafora uz pomoć koje čovek spoznaje samog sebe. A lutkar nije prosto onaj koji oživljava lutku, već onaj koji drugačije vidi svet. Pozorište lutaka je po tome i zanimljivo što pokazuje suštinu stvari. To je raskošna umetnost gde je uvek praznik, gde postoje i komedija i tragedija, estrada i farsa, opera i balet. To je ogromna pozorišna civilizacija, koja može da savlada bilo koju formu. Danas, na primer, pozorište lutaka radi sa delima Dostojevskog, Tolstoja, Sent-Egziperija, Platonova, Čehova.

Čak Šekspira. Tragedije velikog engleskog dramaturga igraju peterburski glumci u lutkarskoj predstavi Šekspir-laboratorija. Tri sata njegovi tekstovi se predstavljaju publici isključivo pomoću plastike lutaka i metaforičnog jezika napravljenog od priručnog materijala: stakla, kamena, drveta, papira.

Drugi odnos prema književnosti imaju glumci Belostokskog pozorišta iz Poljske – na primer, u predstavi prema drami Vladimira Nabokova Pol. Siže je zasnovan na istinitoj priči: birtanska ekspedicija 1912. godine na Južnom polu dospeva u vanrednu situaciju. Sva bol i saučešće sa junacima drame predstvlja se u plastici, ali to je plastika živog glumca koji vodi lutku – naklonjena poza, opreznost i mekoća pokreta. Belostoksko pozorište je vrlo raznovrsno i u njemu nema jedinstvenog pravca, rekao je u intervjuu za Glas Rusije rukovodilac trupe Marek Vaškelj. Kod nas predstave postavljaju režiseri iz mnogih zemalja: Francuzi, Španci, Italijani, Rusi.

Ako pogledate šta se dešava u raznim zemljama, savremeno lutkarsko pozorište je neverovatna umetnost. Sa jedne strane možete da nađete vrlo tradicionalne vidove koji imaju hiljadugodišnju istoriju. A sa druge strane, vidimo forme koje su orijentisane u budućnost, o kojima ćemo govoriti možda decenijama kasnije. Bogatstvo lutkarske umetnosti danas je neverovatno.

Zaista, lutkarska opera je sada već realnost. Pri čemu, to nije parodija. Majstor ovog jedinstvenog žanra je glucam i reditelj proslavljenog moskovskog pozorišta Obrazcov Andrej Denikov. On je začudio čitav svet svojim lutkarskim postavkama klasičnih ipera: Čarobna frula Mocarta, Rigoleto Verdija. Pri tome, Andrej Denikov je sam u svim ulogama: on je i tvorac lutaka, i vodi lutke i režira i izvodi sve operske partije – i muške i ženske.

Denikovu i drugim talentovanim majstorima lutkarima publika veruje. U tome je jeste magija lutkarskog pozorišta – paralelne civilizacije čovečanstva.