Ojmjakon: život u najhladnijem naselju na planeti

 Istočnosibirsko selo Ojmjakon je veoma neobično mesto. To je najhladnije naselje na planeti, ali u njemu sunce uvek zaslepljujuće sija i srećni stogodišnjaci na minus 70 stepeni napasaju jelene.

Istočnosibirsko selo Ojmjakon (Republika Jakutija) jedno je od najhladnijih mesta na planeti. To je ujedno i najhladnija tačka na severnoj zemljinoj polulopti i najhladnije stalno naseljeno mesto na Zemlji. Zimi temperatura na ovom „polu hladnoće“ pada na minus 60 stepeni Celzijusa. Teško je zamisliti da ljudi uopšte mogu živeti u tako teškim klimatskim uslovima, a taj kraj je zapravo čuven po svojim dugovečnim žiteljima.

U Ojmjakonu se i voda čudno ponaša: ne zamrzava čak i na minus 60. Nema tu nikakvih vradžbina ili šamanizma. Dubina zamrzavanja tla u ovom regionu je najveća na svetu – do 1500 metara u dubinu. Smrznuta zemlja se širi i potiskuje podzemne vode na površinu. Reč „ojmjakon“ na jeziku ovdašnjih Tungusa upravo to znači: „reka koja se ne smrzava“. Ovde nema vetra, vreme je uvek sunčano, u dolini između planina prostire se mešavina tundre i stepe, gde mirno lutaju kosmati konji koji nisu veći od cirkuskog ponija i nimalo ne liče na svoje srodnike iz toplijih krajeva: njihova gusta dlaka zimi bude duga i po 10 santimetara, a griva im ne pokriva samo vrat, nego i deo leđa. Izdaleka se ne može lako odrediti da li je konj ili medved. Ovi jedinstveni jakutski konji su vršnjaci mamuta. Za Tunguse, ovdašnje žitelje, oni su verni saborci u preživljavanju na „polu hladnoće“.

Na mrazu ispod -60 stepeni za nekoliko sekundi može da promrzne lice ako se ničim ne zaštiti – dovoljno je da samo malo dune vetar. Živa se u termometrima zamrzava, a kad se vrela voda sipa u šolju i prospe u vazduh, pretvara se u snežni oblak. Vrlo je teško upaliti auto na takvom mrazu. Strani automobili se po takvom vremenu uopšte ne mogu upaliti, a ruski „Ural“ ili „UAZ“ mogu da se zagreju samo uz pomoć otvorenog plamena iz let-lampe. A kad se auto tek zagreje, on mora prvih nekoliko kilometara da ide samo pravo, jer prilikom skretanja može da otpadne točak.

Pa ipak, u takvim, reklo bi se neljudskim uslovima ovdašnji žitelji su uspeli da nađu kompromis sa prirodom i čak su postali slavni po velikom broju dugovečnih ljudi. Na dužinu života verovatno utiču već poznati faktori: savršeno čist vazduh, savršeno čista voda, aktivan način života i zdrava ishrana. Ljudi ovde jedu uglavnom ribu, konjsko meso i mlečne proizvode. Nedostatak voća se kompenzuje divljim plodovima.

Tungus Andrej Danilov ima 102 godine. Čitav život je čuvao jelene, to mu je bio posao. Tungusi su prestali da prave kolibe od jelenske kože, tako da Andrej noćiva u šatoru od cirade na minus 70 stepeni, i uvek je bodar i raspoložen. Otac mu je živeo 117 godina, a majka 108. Andrejevi prijatelji, bračni par Arjan i Afrosinija, žive u okruglom šatoru koji se zove „jurta“. Nikada nisu imali dece, pa su nedavno, kad su napunili 90 godina, usvojili jednu devojčicu. Sada se Arjan i Afrosinija bave gajenjem stoke. Kažu da nikada u životu nisu bili bolesni. Oboje veruju da su uzrok njihovog zdravlja dva mlečna proizvoda: hajak i kjorčeh. Hajak po ukusu i boji podseća na punomasni puter. Kjorčeh po recepturi liči na naš sladoled: sveže kravlje mleko se umuti sa voćnim plodovima, a zatim se dobijena masa zamrzava i od nje se prave lepinje.

Pa ipak, najpoznatije jelo na Ojmjakonu je „stroganina“. Ona počinje da se priprema još dok se lovi riba. Sprema se isključivo od delikatesnih vrsta ribe: kečige, mladice i „čira“ (Coregonus nasus), s tim što riba mora biti ulovljena pod ledom. Tek ulovljenu ribu Tungus ubija jednim preciznim udarcem i pušta je da se zamrzne, ali je sve vreme ispravlja, jer ako se zamrzne iskrivljena, teško će se posle strugati. Stroganina se jede skoro isto kao španski hamon. Zamrznutu ribu unose u kuću i odmah počinju da je strugu (na ruskom: „strogatь“, otuda i naziv „stroganina“). Riba se struže tako da svaki sloj bude prošaran potkožnim masnim tkivom – upravo ono sadrži masne kiseline Omega-3, koje poboljšavaju rad srca i usporavaju starenje.

Sva ova jela nije moguće pripremiti u nekom južnijem gradu, niti ih je moguće dopremiti na jug. Ona postoje isključivo kao deo života na Severu, tamo gde sunce zaslepljujuće sija, gde stogodišnjaci napasaju jelene, a maleni konji liče na medvede.