KOSOVSKA BITKA: RUSKI POGLED

 Kosovska bitka spada u one odsudne istorijske bojeve čiji značaj prevazilazi lokalne vremensko – prostorne koordinate, i ulazi u koordinatni sistem istorije čovečanstva. Bitka kod Poatjea, Lepantski boj, pad Carigrada, bitka pod  Bečom, Vaterlo, itd. – to su čvorišta povesnice koja imaju svoju bitijnu dubinu, i, naravno, svoju istoriosofsku dimenziju, koja nam pomaže da sagledamo smisao jedne epohe – ili, kao u slučaju Kosova 1389, smisao trajanja jednog naroda. A pošto su, kako su govorili Sveti Oci, svi ljudi jedan čovek, „sverodni Adam“, onda  narodi sagledavaju jedni druge i u dubinama svojih bojeva, pre svega vođenih  za višnje vrednosti; Srbi bi rekli – „za krst časni i slobodu zlatnu“.

Devet godina pre Kosovskog boja, na Malu Gospojinu 138O. godine, pravoslavni Rusi su vodili boj na Kulikovom polju, koji je blagoslovio Sveti Sergije Radonješki, davši blagovernom knezu Dimitriju Donskom kao vidljivo znamenje Božjeg i svog blagovoljenja dvojicu monaha Trojicke Lavre, Peresveta i Oslabu. Velika pobeda ruskog oružja omogućila je početak oslobađanja od tristagodišnje tataromongolske vlasti, koju će konačno ostvariti prvi ruski car, Ivan Četvrti Vasiljevič Grozni. (Ruska reč „Grozni“ znači „Silni“, što je bio nadimak i prvog srbskog cara, Dušana [1]). Srbska vojska, predvođena Svetim knezom Lazarom, pretrpela je, na Vidovdan 1389. poraz koji je predstavljao uvod u tešku epohu petvekovnog robovanja pod Turcima (koji su, 1459, zauzevši smederevsku tvrđavu, konačno pokorili Srbiju), ali je, po svom dubokom religiozno – moralnom značaju, bio i ostao pobeda koja je Srbima omogućila da započnu svoje oslobođenje 18O4. godine, a Kosovo i Metohiju vrate u sastav svoje države tačno pre sto godina, posle Prvog balkanskog rata 1912. 

Značaj Kosovske bitke, kao svepravoslavnog istoriosofskog merila za proveru epohe u kojoj žive sinovi Crkve od Istoka, nije se mogao prevideti ni u Rusiji u doba kada je ona konačno uobličila svoju ideologiju kao ideologiju Trećeg Rima, to jest središta slobodne pravoslavne carevine koja ne nosi odgovornost samo za sebe, nego i za ostale, makar i porobljene, narode, čeda Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve. Prvovenčani ruski car, već pomenuti Ivan Silni, u čijim žilama je tekla i krv srbske plemićke loze Jakšića, sasvim je bio svestan da ulogu Rusije mora sagledati iz najšire perspektive hrišćanske misije koju joj je Bog namenio. Zato je, kad se uspeo na presto, kao čovek izuzetnog crkvenog i svetovnog obrazovanja, naložio da mu se izradi ilustrovana istorija sveta, takozvani „Letopisni licevoj svod“, koja bi obuhvatila sve bitne dgađaje od biblijskog postanja do polovine 16. veka. 

Smatra se da u svetskoj povesnici ne postoji delo analogno ruskom „Letopisnom licevom svodu“, koji je ostvaren oko 1O hiljada ilustrovanih listova i koji, po obuhvatu materijala i osmišljavanju istog, zauzima, među  ruskim nacionalnim relikvijama, ono mesto koje zauzimaju Car-top i Car-zvono, pa bi se moglo nazvati Car-knjigom. Nepoznat je broj istoričara i prepisivača koji su u ovom poduhvatu učestvovali, ali je knjigu živopisalo preko četrdeset slikara. 

O mestu Srba u Car-knjizi piše savremeni književnik Milovan Vitezović: ”Srbi u ovom letopisu, koji za njih počinje rodoslovom vladara prednemanjićkog perioda i završava Kosovskim bojem, imaju osamdesetak listova sa oko šsto šezdeset jarkih miniajtura. Samom Kosovskom boju pripada deset slika, što govori o velikom istorijskom značaju ovog događaja u ruskim i svetskim istorijskim poimanjima i posle veka i po takozvane istorijske distance, imajući u vidu vreme nastanka. Slike nas sadržajem upućuju da je epska svest Srba bila sasvim istorijska, u šta smo krajem 19. i tokom 2O. veka sumnjali. Po ovom sudeći, nepravedno“.

Evo šta „Licevoj svod“ piše o Kosovskom boju: “Pomreše, tako, Orhan i sin njegov Sulejman, i po Sulejmanu presto zauze brat njegov, najmlađi sin Orhanov po imenu Murat. On silom sve nadmaši, i svirepošću, i nemilosrdnošću, i mnoga carstva na istoku i zapadu, uz turske zemlje, pokori svojom vlašću. Nazvaše ga stoga turskim carem, pošto je turskim zemljama zagospodario. Tada, naoružavši se, na hrišćanskoga cara srbskoga Lazara pođe. Pravoslavni srbski car Lazar, prikupivši veliku silu, stade protiv njega. Beše neko, u Lazara cara srbskoga, plemenit a odan sluga, koga neki oklevetaše da neiskreno i neverno služi caru. Sretoše se obe vojske i bi velika bitka i ljuta seča. Onaj oklevetani, svoju iskrenu službu hoteći pokazati, uđe u tabor turskoga cara Murata, prikazujući se kao begunac od pravoslavnog srbskog cara Lazara, dok se turska vojska razmicaše otvarajući mu put. I on, izjavljujući da s ljubavlju ide k Muratu, caru turskom, iznenada, brzo  zabode mač svoj u srce Murata, cara turskog. U tom času mrtav bi Murat, car turski. A od Turaka beše ubijen i taj čudni hrišćanski sluga. Turci se ovim smetoše, i počeše tada prevladavati srpske sile sa carom Lazarom nad Turcima. Ubrzo potom postaviše Turci Muratovog sina Bajazita za svoga cara. Tako Turci počeše pobeđivati srbskog cara Lazara i njegovu vojsku; srbski car im pade u ruke, i njegovi knezovi, i vojvode, i vlastelini, i sluge, i svu vojsku njegovu ili pobiše ili rukama pohvataše. I naredi Bajazit, car turski, cara Lazara mačem poseći. Ova bitka beše 6897. (1389) godine. Ovo nam ispričaše pridošlice iz turske države; beše pometnja velika i mnogo uznemirenja u toj zemlji“.

Zanimljivo je uočiti da, pored istoriografske preciznosti i središnjeg mesta koje, s obzirom na to da su vodili vojske u boju, u povesti pripada srbskom i turskom vladaru, Lazaru i Muratu, najviše letopisnog prostora zauzima povest o oklevetanom Lazarevom plemiću, koji, da bi dokazao da nije izdajnik, uspeva da, praveći se da se predaje protivniku, priđe sultanu Muratu i ubije ga. Reč je, naravno, o Milošu Obiliću, vekovnom uzoru srbskih junaka, čija se medalja za hrabrost dodeljivala i u srbijanskoj i u crnogorskoj vojsci u doba oslobađanja Stare Srbije 1912. godine, i čiji je lik opevao, između ostalih, Njegoš u „Gorskom vijencu“ ( „Obiliću, zmaju ognjeviti,/ ko te gleda, bliješte mu oči“, vele Srbi u „Vijencu“, dok poturice, koje su, iako srbske krvi, duhom stale na stranu Murata, smatraju da „Miloš baca u nesvijest ljude/ al u pjanstvo neko prećerano“ ). Kakav je, u Rusiji doba cara Ivana Silnog, smisao povesti o vitezu koji, da bi dokazao da nije izdajnik, svesno žrtvuje sebe? Ivan Vasiljevič je čitavog života morao da vodi borbu sa nevernim bojarima, plemićima koji su, radi svoje lične koristi, bili spremni da Rusiju podvrgnu teškim iskušenjima međusobica i sukoba, koji su vodili pobedi sredobežnih sila i raspadu zemlje. Kako kaže Milovan Vitezović: “Svoju kneževsku vladavinu, koju će odmah u autokratsko carevanje pretvoriti, Ivan Četrvti je počeo razračunom sa boljarima koji su mu usred Uspenjskog sabora ubili ujaka Jurija Glinskog i u isti mah braneći od boljarskog gneva svoju babu Anu, koja mu je u dušu usadila i srpske kultove svetog Save i kneza Lazara. “Ruski letopis naziva Obilića (ne imenujući ga) „čudnim hrišćanskim slugom“, sagledavajući njegovu čudesnost upravo u spremnosti da se žrtvuje radi vernosti svom vladaru, koja je, u srednjem veku i kod Srba i kod Rusa, bila i zaloga pravoverja i odanost otadžbini. Obilićeva čudesnost je u vernosti, koja stoji nasuprot izdaji, i obe, za hrišćane, imaju metafizički koren u evanđelskoj povesti: na Tajnoj večeri Hristovoj, kao i na Kosovskoj večeri Lazarevoj, vernost i izdaja spadaju među ključne teme pripreme za najveći boj u istori ljudskog roda – Golgotski boj Hrista protiv greha, smrti i đavola (ali, i Kosovski boj Lazara „za krst časni i slobodu zlatnu“). Pisci „Licevog svoda“ pomažu svom naručiocu, ruskom caru Ivanu, u njegovoj nameri da Rusiju spase od nevernih slugu i da uza se ima ljude poput hrišćanskog viteza koji je ubio sultana da bi dokazao kako je vera, u stvari, vernost.

Rusi su, u 16. veku, iz povesti o Kosovskom boju izvukli jednu od najvažnijih smisaonih poruka istog, predajući je, kroz letopis, svom caru osloboditelju (od tataromongolskog ropstva) i ujedinitelju (koji će uobličiti temeljne koordinate savremene ruske državne teritorije). Poslednji ruski car, Nikolaj Drugi Romanov, krenuće, 1914, u odbranu malene Kraljevine Srbije sa najčistijim motivom – da pomogne svojoj manjoj u Hristu braći, i 1918. položiće život svoj i svojih najmilijih zbog toga. Sveti vladika Nikolaj Srbski zato ga je i poredio sa knezom Lazarom koji je znao da je „zemaljsko za malena carstvo,/ a Nebesko uvek i doveka“.

Tako su se Rusi i Srbi, braća po veri, krvi i poreklu, ogledali jedni u drugima,u bojevima svoje povesnice, kao što i danas čine, kad god žele da sagledaju dublju istinu svog istorijskog postojanja. Da Hristos, Koga je Sveti Justin Ćelijski zvao „Bogom slovenskih očajnika“ (jer nam je u istoriji često bilo skoro neizdrživo teško, a samo nas je Sin Božji spasavao kad smo Mu se vapajno obraćali), uvek daruje Rusima i Srbima da ostanu na putu koji opisuje srbska narodna pesma o Kosovu: “Sve je sveto i čestito bilo,/ i milome Bogu pristupačno“.

Primedbe:

[1] Milovan Vitezović u svom tekstu „Ivan Grozni i njegov monumentalni letopis sveta“, objavljenom u vidovdanskoj „Politici“ 2O11., kaže: “Postoji i jedna apokrifna legenda koja nema istorijske osnove, kako je iz tajne dečanske riznice tajno u Rusiju nošena Dušanova carska kruna da bi se njom krunisao Ivan i da bi potom bila vraćena u Dečane. Ta legenda, rekosmo, nema osnova, ali ima osnove činjenica da je ovaj prvi ruski car pomagao monahe srbskih svetinja Mileševe, Dečana i Hilandara. Još jedna činjenica spaja Dušana Silnog i Ivana Groznog. Dušan je Srbima dao Zakonik, a Ivan Četvrti Rusima Sudebnik“.