Smrtonosna prašina NATO-a (Video)

 Hiljade i hiljade ljudi, uključujući i veliki broj dece, umrlo je posle rata u Bosni od posledica upotrebe projektila sa osiromašenim uranijumom. Potpuno zdravi ljudi koji su živeli ili još žive na lokacijama gađanim projektilima iz čista mira dobijali su rak ili leukemiju, i posle duže ili kraće bolesti umirali. Prvi put ova teza o sistematskom trovanju i naučno je potvrđena u filmu „Smrtonosna prašina“ nemačkog autora Fridera Vagnera.

Zašto su ljudi umirali nakon bombardovanja

Ovoj temi Vagner prilazi kao jednom od mnogobrojnih postupaka depopulacije. Municija sa osiromašenim uranom je zvanično zabranjena, ali su ovde ulogu odigrali interesi američke vojne industrije.

Autor prati neustrašivog doktora, profesora Zigvart – Horst Gintera i njegove saradnike na putu po Iraku, Bosni, Srbiji ali i zapadnim državama, u potvrđivanju strašne činjenice da je „fina“ prašina stvorena upotrebom projektila sa osiromašenim uranijumom 236 posejala smrt. Apsurdna činjenica je, kako upozorava Vagner, da je više ljudi stradalo nakon završetka ratova u Iraku odnosno Bosni i nakon bombardovanja SRJ, Srbije a naročito okupiranih teritorija, nego tokom samih ratova. On daje i objašnjenje ovog fenomena.

Tajna umiranja: Udahnuta radioaktivna prašina

Naime, trećina, odnosno polovina čestica koje ostaju na pogođenom mestu su sićušne, „fine“ prašine. Nakon udisanja ona ostaje u plućima osobe koja se zatekla na mestu eksplozije i tu neprekidno zrači smrtonosnom radijacijom. Posledica je niz bolesti, najviše kancer i leukemija, pobačaji kod žena, sušenje krvnih sudova i, naknadno, čitav niz genetskih deformiteta. Deca se, kako kaže narator filma, rađaju deformisana ili mrtva, bez ekstremiteta, ušiju, nosa, očiju, pa i glave.

Početak upotrebe projektila čiji je vrh radi veće probojnosti izgrađen od osiromašenog urana bio je u Zalivskom ratu, kada je nad narodom i vojskom Iraka ali i nad američkim vojnicima koji su udisali smrtonosnu uranijumsku prašinu izvršen je svojevrsni genocid.

Ta vrsta genocida počinjena je i na našim prostorima, najpre prilikom bombardovanja Republike Srpske u avgustu i septembru 1995. godine, a potom u agresiji 1999. godine.

U filmu se pominje mesto Hadžići kod Sarajeva, na koje je izručeno oko 3.000 projektila na položaje Vojske Republike Srpske i tri kasarne bivše JNA.

To mesto bombardovali su avioni NATO tipa A10 „tanderbolt“, topovima kalibra 30 milimetara. Kako se kaže u filmu, to su učinili globalni mafijaši / neprevaziđeni zlikovci NATO. Srbi su napustili Hadžiće jer su Dejtonskim ugovorom pripali muslimansko-hrvatskoj Federaciji i preselili se u Bratunac u Republici Srbskoj. Tamo je od kancera i leukemije više od 3.000 stanovnika Hadžića trećina pomrla samo u naredne dve godine. Međutim, masovno umiru i Bošnjaci koji su se vratili u Hadžiće, jer su voda, vazduh i zemljište zatrovani uranijumskom prašinom.

Tokom agresije NATO je gađao projektilima sa osiromašenim uranijumom uglavnom jug Srbije, ali i Novi Pazar. Okupirane teritorije su, o tome svedoči Vagnerov film, bukvalno preorane projektilima sa osiromašenim uranijumom, tako da je i danas kontaminiran prašinom i neeksplodiranom municijom. Vojni ciljevi koje je gađao NATO su uglavnom tenkovi i druga oklopna vozila.

Ozračeni Iračani, Srbi i Bošnjaci, ali i vojnici NATO

Frider Vagner kaže da se smrtnost od kancera u Iraku povećala i deset puta. Njihovi gradovi, a ističu se Basra i Bagdad, „sijaju“ koliko su kontaminirani. Neka mesta su i 2.000 i više puta kontaminirana od dozvoljenog, druga čak 20.000, a rekord je 30.000 puta. Autor filma se pita kakva je budućnost ljudi koji žive na tim prostorima.

Mnogi oboleli su do danas pomrli. Mnogobrojni vojnici NATO alijanse ozračeni su bilo da su ratovali u Iraku ili su bili učesnici mirovnih misija u Bosni ili na okupiranim teritorijama. Više do 50.000 vojnika NATO ima tzv. zalivski sindrom koji nije ništa drugo nego ozračenost osiromašenim uranijumom, što je otkrio pomenuti doktor Ginter.

NATO znao da šalje svoje vojnike u kontaminirana područja

Naravno, „globalne zveri“ su znale za ovu opasnost i krajem osamdesetih je snimljen film o opasnostima municije sa osiromašenim uranijumom, ali nije prikazan vojnicima NATO koji su poslani u „prljave ratove“.

„Dakle, NATO je svesno žrtvovao svoje vojnike“, poručuje Vagner. Mnogo je smrtnih slučajeva vojnika NATO i genetskih deformiteta kod njihove dece.

Pokušaj ubistva naučnika koji je otkrio istinu

U filmu se kaže da su „globalni fašisti“, da bi zataškali svoj zločin, pokušali da ućutkaju doktora Gintera na kojeg su „naletela“ kola. Ovaj vitalan starac je ostao živ i nastavio sa svojim radom iako je i sam ozračen… I druge žele da eliminišu, tvrdi autor „Smrtonosne prašine“, pa se oni koji znaju činjenice o osiromašenom uranijumu kriju gde stignu.