Klimatske razrade američkih naučnika mogu da postanu oružje za masovno uništavanje

Američki fizičar Rob Vud je smislio kako da spase planetu od globalnog zagrevanja. Dovoljno je jednsotavno napraviti oblake od slane morske vode, kako bi oni odbili kosmičku radijaciju nazad u kosmos. Ipak ruski eksperti tvrde da je inicijativa osuđena na neuspeh: to je opasno i neefikasno.

Oblak od morske vode obavezno će se pretvoriti u slanu kišu i uništiti ogromnu količinu biljaka, učiniće nepovoljnom za život vodu u slatkovodnim akumulacijama. Posle takvih padavina obično se formiraju beživotne pustinje. Protivnici rukotvorenih oblaka uvereni su da takve tehnologije mogu da postanu klimatsko oružje. Tako na primer mogu da se izazovu veštačke poplave koje će uništiti čitave gradove. U teoriji takav apokaliptični scenario može se realizovati. Tim pre što čovek već ume da upravlja vremenom, ali samo ne u globalnim razmerama, uveren je rukovodilac energetskog odeljenja Grinpisa Rusije Vladimir Čuprov.

- Kišama se može upravljati. Kada je se prema Moskvi kretao radioaktivni oblak posle havarije u Černobilju, njega su spuštali pomoću aerosola. Kiše su pale u Tuljskoj i Gomeljskoj oblasti. Ako pogledate radioaktivni trag, on je 1986. pao sa kišama, ne stigavši Moskvu.

Al u SSSR nisu pravili oblake, već samo veštački menjali putanju njihovog kretanja. Sada je jednsotavno nemoguće stvoriti takve oblake, jednsotavno nema takvih tehnologija, ističe direktor Instituta za noosferu Boris Režabek.

- Na koju visinu može da se izbaci voda iz topa? Na jedno tri kilometra. Ljudi očigledno nemaju predstavu koji se obim vode nalazi u realnom oblaku. Recimo, oblak iznad Moskve nosi u sebi hiljade, a malo manji oblak stotine tona vode. I šta, oni hoće da izbacuju stotine tona vode na odgovarajuću visinu? To je besmislica.

Čak ako naučnicima pođe za rukom da naprave oblak, on će se raspršiti za nekoliko sati. A to znači da planeta neće moći da se spase od globalnog zagrevanja. Tim pre što oblaci nisu u stanju da kardinalno utiču na temperaturu atmosfere Zemlje. Kao primer rukovodilac energetskog odeljenja Grinpisa Rusije Vladiir Čuprov navodi snažu erupciju filipinskog vuklana Pinatubo 1991. godine. Tada je formiran oblak pepela veličine 125000 kvadratnih kilometara, radi poređenja, to je praktično jednako površini Grčke.

Iskustvo vulkana su faktički isti ti veštački oblaci koji delimično zaklanjaju planetu od radijacije, odbijajući je nazad u kosmos. Ali efekat je vrlo kratkovremeni. Vulkan Pinatubo je početkom 90-ih dao smanjenje temperature otprilike na pola godine. Zatim se sve vratilo na svoja mesta i čak se ubrzalo. Kao dugoročan efekat koji bi garantovao isključenje klimatskih promena to ne odgovara.

Zapadni naučnici su više puta iznosili projekte stvaranja gigantskih sočiva oko Zemlje, kosmičkog otpada ili satelita, kako bi se omela sunčeva radijacija i veštački stvorila senka nad sušnim teritorijama. Ipak za sada niko nije rešio da izračuna posledice takvih projekata.