Nepoznata Vera Muhina

Skulptura „Radnik i kolhoznica“ koju je 1937. godine napravila Vera Muhina, osim što je imala ogroman uspeh na Svetskoj izložbi u Parizu, postala je jedan od najprepoznatljivijih simbola SSSR-a. U svesti većine ljudi ime Muhine je asocirano upravo sa ovim delom. Dok je malo kome poznato da je njen talenat bio znatno raznovrsniji.

Ona se bavila dizajnom – sredinom 40-tih godina kreirala je kultne ogranjene staklene čaše, kolekcije odeće, koje su dobijale najviše nagrade na međunarodnim revijama, radila je kao pozorišni scenograf, kostimograf. Pozorišni umetnički radovi Vere Muhine, većinom nepoznati široj javnosti, izloženi su u Moskovskom muzeju savremene umetnosti. Među eksponatima izložbe nalaze se grafike, skulpture, skice kostima i razrade scenske dekoracije za predstave „Ruža i Krst“ Aleksandra Bloka, „Večera šala“ Sema Beneli, „Elektra“ Sofokla i baleta „Nalj i Damajanti“, kao i arhivske fotografije i filmski zapisi.

Vera Muhina se prvi put susrela sa pozorištem 1916. godine, kada je njena bliska drugarica, poznata slikarka avangardistkinja Aleksandra Ekster dovela Muhinu u Kamerno pozorište kod Aleksandra Tairova. Ekster je radila dekoracije i kostime, a Muhina je trebala da razradi skulpturalni deo scenografije. Istovremeno je trebala da uradi skicu kostima Pjerete, koji je nedostajao, za Alisu Konen, u pantomimi „Pokrivač Pjerete“ koju je obnovio Tairov. Anatolij Efros je pisao tada o „naglašavanju snage i hrabrosti“, koje unose u predstavu kostimi „mlade kubistkinje“.

Nakon toga Muhina dobija ozbiljnu „pozorišnu bolest“: za godinu dana je napravila skice za nekoli predstava, među kojima „Večera šala“ Sema Beneli i „Ruža i krst“ Bloka. Međutim iz različitih razloga ove zamisli se nisu ostvarile.

Postojala je još jedna pozorišna fantazija, koju je detaljno naslikala Muhina 1916-1917. godine (dekoraciju i kostime), i to je bio balet „Nalj i Damajanti“, siže iz drevnog indijskog epa „Mahabharata“. Poznato je, da je rad na ovim projektima toliko zaneo Muhinu, da je ona sama razrađivala igre. Tri božanstva – verenika Damajante – trebali su se pojaviti povezani jednim šalom i da igraju kao jedinstveno biće sa mnoštvom ruku, a zatim je svaki posebno preuzimao svoju igru i svoju plastiku.

Dalje je nastao gotovo tridesetogodišnji prekid. Tek 1944. godine za predstavu „Elektra“ Sofokla slikarka je kreirala hitone, koji su tačno sledile scenske stubove. Zanimljivo je, da je skice Muhina počela da radi tek nakon što je videla sve glumce na sceni i u pokretu, a ne kako je uobičajeno pre proba.

U ekspoziciji su zastupljene i skulpture Vere Muhine: biste balerina Marine Semjonove i Galine Ulanove. Naravno da je teško zamisliti izložbu Muhine bez njenog osnovnog dela „Radnik i kolhoznica“. U izložbenim prostorima prikazana je jedna skica skulpture, koja je 1937. godine napravljena od bronze.

Izložba „pozorište Vere Muhine“ u Moskvoskom muzeju savremene umetnosti može da postane za poklonike njenog stvaralaštva pravo otkrovenje i da omogući da se na novi način osmisli nasleđe jedne od najvećih ruskih umetnica HH veka.

Armen Apresjan,