Branko Radun: Na Gazimestanu - sto godina posle

Narodna ideologija vidovdanskog opredeljenja se u jednom momentu opredmetila u oslobodilačkom maršu srpske vojske. Da simbolika bude potpuna na Gazimestan je prvi izbio deo puka "Car Lazar", kao i dobrovoljačke četničke jedinice u čijem sastavu je bio i Milan Rakić srbski diplomata ali i tvorac pesme "Na Gazimestanu". Jedan od učesnika oslobađanja Gazimestana je napisao „I bataljon stade. Svi nemi od čuda. `Puklo polje ravno u nedogled tamni`“.
Srbija nekad i sad
Prvi balkanski rat pre svega, ali i oni posle, su bili izraz ogromne oslobodilačke i pravedničke energije našeg naroda koji je uspevala da se tako kanališe da menja istoriju i mimo volje nekih velikih sila. Takva energija i entuzijazam nam danas nedostaje, ali inspirisanje slavnim delima predaka može da vaskrsne tu volju i želju za slobodom.
Tada su zapadne sile, kao i danas kontrolisale vojno Bosnu, želeli su stvaranje Velike Albanije, te da drže odvojenim Srbiju od Crne gore. Ono što im je bila noćna mora je balkanski savez pravoslavnih naroda, koji bi imao podršku i Rusije. To se upravo i desilo i uspeh je bio gotovo neminovan.

Danas imamo gotovo istu takvu politiku zapada na terenu, dakle opet su velike sile upletene u balkanske poslove i nisu naklonjene Srbiji. Istinu za volju treba priznati da je početkom Prvog balkanskog rata ipak bila povoljnija situacija za Srbiju i druge na Balkanu – očigledno se Turska tada bila «preigrala» i bila puštena niz vodu. Danas na žalost nemamo tu šansu, ali je pitanje da li bi smo danas mogli i znali da je iskoristimo.
Srbija danas 2012. i Srbija 1912. su dve različite Srbije. Tada smo imali zemlju vitalnog naroda koji teži slobodi i nezavisnosti, danas smo zemlja umornog i poraženog tranzicionog čoveka. Pre sto godina je Srbija bila zemlja seljaka na brdovitom Balkanu koji je znao ko je i šta je, ko su mu preci i šta su mu zastave i svetinje koje štiti i za koje je spreman da se bori i žrtvuje. Danas je Srbija zemlja koja vida rane od propalog jugoslovenskog i socijalističkog eksperimenta, zemlja u kojoj ljudi nisu načisto ko smo i šta smo, šta je naša zastava i svetinja. Identitetska kriza srbskog društva se jasno reflektuje i u političkom nejedinstvu i opštoj slabosti i nespremnosti za borbu i žrtvu za nešto više od nas samih.
Stoga je prirodna posledica gubljenja tog Centra i nacionalna konfuzija i idejna šizofrenija. Isto tako je jasno da je to uzrok gubljenja volje za borbom i nepostojanje onog poleta koji je pre sto godina vodio srbskog vojnika na Kosovo. Gotovo sveopšta nezainteresovanost za društvena i nacionalna pitanja i raširane apatija i defetizam nas čini slabim i neotpornim na pritiske sa Zapada koji nam traže da se odreknemo onoga što smo pre sto godina oslobodili posle vekova turskog jarma. Ta sveopšta raslabljenost nas čini ranjivim i nesposobnim da se suprotstavimo opasnim strategijamai planovima velikih sila koje nam rade o glavi.                           
Osim hrabrosti nedostaje nam i ideja balkanskih integracija, a prirodno je da je reč o pre svega onim narodima koji imaju kulturnu srodnost i slično istorijsko iskustvo. U Prvom balkanskom ratu su mali i siromašni pokazali velikim silama koliko su moćni ako imaju jedinstvo i pravedan cilj. Drugi balkanski rat je opet kako su ti narodi slabi ako ih stranci i njihove preterane aspiracije uspeju zavaditi do otvorenog ratnog sukoba.
Šta se promenilo - Evropa je manje-više i onda i sada vodila svoju sebičnu politiku - ucenjivala je Srbiju i pokušala da spreči ili odloži oslobođenje Kosova, ujedinjenje Srbije i Crne gore, kao i formiranje Balkanskog saveza. Kao što smo rekli upravo je to bio politički program tadašnje srpske elite.
Danas na žalost naša elita ne mari mnogo ili ni malo za nacionalne ciljeve ili je pak nespremna i na najmanju žrtvu. Zamislimo onda kakva je to bila država kad je prvi stradali u oslobađanju Kosova bio Alesandar Živanović sin Živana Živanovića čoveka koji je bio i ministar i predsednik skupštine u više mandata.
Situacija dvostrukog alibija
Tako da imamo situaciju dvostrukog alibija između naroda i političke elite. To znači da narod ne želi nevolje i žrtve pa makar u pitanju bile svetinje i Srbija. No opet narod ne bi mogao podneti direktnu i otvorenu izdaju – priznanje Kosova. Tako je i Tadić opstajao i ostajao na vlasti do god nije direktno i javno prelazio tu crvenu kosovsku crtu. Naravno on i njegovi su vodili politiku neprekidnih ustupaka ali koji su bili maskirani «poštovanjem naših interesa», «partnerskim odnosima sa Zapadom» i «obećanjem evropskih integracija». Kad je prodaja i predaja Kosova toliko odmakla da se nije mogla maskirati nikakvim marketinškim magičnim trikovima, slom tadićevskog režima je bio samo pitanje dana i meseca. Kosovo je grdno sudilište i za narod i za njegove vođe.
Dvostruki alibi podrazumeva da je za narod alibi nesposobna i kukavna vlast koja ne zna ili ne može da sačuva narod i zemlju, a istovremeno je za elitu alibi narod koji ne želi da se bori i žrtvuje za stare istorijske ciljeve i ideale. To otprilike zvuči ovako: «Mi bi smo odbranili Kosovo da nam samo ovi nisu na vlasti» a sa druge strane «Šta vredi što bi smo mi pokušali da se suprotstavimo ucenama kad nas niko ne bi podržao jer niko nije spreman da se bori i žrtvuje». Obe ove teze alibija su istovremeno i tačne i netačne, ili drugim rečima delimično su tačne ali bi da su drugačije okolnosti mogle biti i potpuno netačne.
Problem sa tim dvostrukim alibijem je da jedan defetizam i pseimizam hrani onaj drugi i vremenom oni ojačaju u toj meri da ona dva stava prete da postanu nepovratna istina. Istina koja se ne može preokrenuti jer smo otišli predaleko u «odustajanju od Kosova». Sa druge strane ako bi deo naroda ili elite krenuo drugim putem i imao drugačiji stav, recimo: «moramo se boriti jer samo tako ćemo ostati i opstati i kao ljudi i kao narod». No to nije dovoljno – potrebno je da javnost vrši pritisak na elitu u tom pravcu, a istovremeno i da elita daje takve impulse i da predvodi narod u pravcu nove hrabrije i poštenije politike.
Kako do obnove polarizovanog društva
No da bi se to desilo neophodni su procesi obnove i preporoda i u narodu i u eliti. To podrazumeva da se jave pojedinci, grupe, organizacije i pokreti koji bi artikulisali i u narodu i u eliti takve impulse koji bi doveli postepeno do promena i u politici države.
No to ne ide lako jer su ogromne prepreke mogućnosti da se dođe do takve pozitivne promene. Javnost je preplavljena stavovima da je «sve gotovo» ili pak «da se protiv njihovih planova ništa ne može» što dovodi do paralisanja mogućeg otpora i volje za borbom i životom.
Pored toga javnost je i podeljena između dva stava – evroatlantskog koji zastupa tezu da se moramo baviti samo evropskim integracijama a da ostalo kao na primer Kosovo i nije bitno – i patriotskog koji barem verbalno nastupa sa pozicije «ne damo Kosovo» ili pak «ovi su prodali Kosovo». Radikalniji u tom smislu govore «na vlasti su prodane duše i oni su predali Kosovo i sve je gotovo». Zanimljivo je kako su i jedni i drugi došli do pozicije da opravdavaju pasivnost kada je u pitanju Kosovo. A svima je jasno se nešto može učiniti samo kroz borbu i žrtvu a nikako kroz ideološki egoizam modernista evropejaca ili pak kroz defetistički kalimero stil onih koji «proklinju nekoga ili nešto za našu zlehudu sudbinu.
Danas se na sreću od naše generacije ne traže takve žrtve ili poput onih koje su podnesene u balkanskim ratovima i na albanskoj Golgoti, već je dovoljno da se dostojanstveno i odlučno podnosi pritisak iz Evrope i Amerike da se prizna Kosovo. Dakle današnji Vidovdan je odbiti agresivno nasrtanje na Srbiju sa ciljem da joj se slomi volja za otporom, te da na kraju svi zajedno sa predsednikom kažemo - "da, sve je gotovo, nema više smisla opirati se, priznajmo albansko Kosovo".
To nam se agresivno i uporno nameće kao realnost, ali je zanimljivo zašto nam se nameće ako je sve navodno gotovo. Pa stoga što nije gotovo dok na to Srbija ne prihvati. Albanci nikad na Kosovu neće biti "nezavisni" dok god to Srbija ne prihvati i aminuje, pa makar ostala poslednja zemlja na svetu koja nije priznala tu tvorevinu nastalu na zločinu i kriminalu. Isto tako za legalizaciju secesije je dovoljno da Srbija to prihvati, bez obzira da li postoji formalno priznanje ili ne.
Da li postoji rešenje?
Gde je onda rešenje iz kosovskog začaranog kruga međusobnog sumnjičenja i optuživanja naroda i političara, kao i evropejaca i patriota. Pre svega kroz jačanje svesti o potrebi borbe i o tome »da siguno nije gotovo, barem dok to Srbija ne prizna». To podrazumeva i duhovno moralni impuls koji bi preporoditeljski delova na celo društvo, a koji bi stvorio drugačiju klimu. Klimu u kojoj jedan Tadić ne bi mogao da govori ono što sada govori ili da u parlamentu bude čovek poput Čede Jovanovića. Ako bi se stvorila atmosfera da je takvo ponašanje sramotno i odvratno to bi delovalo i na mnoge druge potencijalne Tadiće i Jovanoviće. To podrazumeva organizovani pritisak «odozdo» što mi do sada nismo imali.

Odgovornost za sudbinu naroda je u rukama kako običnog čoveka, ali mnogo više kod pripadnika elite i onih koji imaju vlast i moć. Stoga pozitivan impuls može i mora doći i od onih koji imaju moć i uticaj tako da barem u nekoj oblasti postanu oni koji predvode ljude u pravcu koji je opštekoristan. Elita i vlast moraju shvatiti da ove bitke nisu lične ni stranačke već da u njih treba uključiti širu javnost. To znači i od pripadnika vlasti i elite inicirati formiranje šireg fronta otpora pritiscima stranaca oko Kosova ali ne i samo Kosova. Dakle ako na zadatku borbe za tapiju nad Kosovom ne budu uključeni i vlasti i svi politički akteri, pripadnici elite ali i običan narod. Ovo troje – tronožac – narod – elita – vlast moraju zajednički raditi na zadatku osloboađanja svog naroda i odbrani Kosova. Ovaj tronožac može da opstane samo ako ima tri noge.
Tek ako impulsi koji pokreću motivaciju za život i volju za borbom za sopstvene ideale i svoju zajednicu nadjačaju malodušnost i egoizam možemo pričati o istinskom preporodu čoveka i naroda. Samo tako se može raskinuti dvostruki alibi koji blokira celu Srbiju i sprečava je da «pronađe sebe».