Rodonačelnik postmodernizma

 

Italijan čije je ime poznato svima-Autor dva svetska bestselera-Začetnik postmodernizma u književnosti-Enciklopedijska preciznost i srednjovekovna  manastrska  sobitija-Učvršćena reputacija intelektualca koji ume da pripoveda “prostim ljudima – Prstenovi tridesetogodišnjeg sižeja spisatljskog delanaja- Skidanje neprobojnog oklopa učenosti - Pisac Eko zastao u večitom intelektualnom dečaštvu - Hladnokrvni manipulator i kompilator tesktova kao na kompjuterskom programu

Umberto Eko,  savremeni kultni evropski  intelektualac, semiotičar, medievist (mediviestika – grana istorije koja proučava Srednji vek, posebno u Evropi, tzv. zapadno srednjovekovlje), proslavio je 5. januara svoj 80. rođenadan. Ovaj gurman, poznavalac komiska i bondine -autor  je  kniiga  koje su ne samo  izmenile  predstavu o istorijskim romanima, nego su nadahnule  i brojne  sledbenike po celom svetu među kojima su najslavnini Den Braun u Americi i  Boris Akunjin u Rusiji.
 

Eko  je jedan od savremenih Italijana čije je ime pozanto svima. Čak i onima koji su na pristojnoj udaljenosti i od fudbala, i od opere i od mode.Bolje rečeno:mogli bismo kazati da je delatnost,  slike u kojima misli i sam spoljašnji izgled bradatog profesora s ogromnim naočarima i sa obaveznom cigaretom u ustima , u mnogome  formirala naše predstave o savremenom zapadnom humanizmu, “javnom intelektualcu“ kao javnoj ličnosti  koji nije samo vrhunski  specijalsita u svojoj užoj oblasti (u ovom slučaju - semiotici i medievistici), ali ništa manje  ume da formuliše  i potkrepi citatima Dekarta  ili Platona   o bilo kojem  važnom  pitanju  aktulenom događaju, od rata u Persijskom zalivu do  snimanja novog filma o Džemsu Bondu. I koje, bez kolebanja, deli sa  ljudima koji ga okružuju.

 

Ali , naravno, mišljenje bolonjskog  profesora semiotike   o tim i drugim predmetima interesovalo bi  nas kudikamo u  manjem stepenu, da nije onog glavnog: Umebrto Eko   je pisac, autor u krajnjoj meri dva svetski čuvena istorijska bestselera  – “Ime ruže“ (Il nome della rosa, 1980), filosofski detektivski roman o srenjevekovnom manastirskom  okruženju  i ”Baudolino” ( Baudolino, 2000), roman  o  mladom seljaku koga je usvojio  car Fridrih Barbarosa . Roman ”Ime ruže” je  prepokrenuo predstave evropskih čitalaca o tome šta je ustvari istorijski roman i na šta je sve sposoban. 

Začetnik postmodrnizma u književnosti
 

 Ako bismo, u duhu Nobelovog komiteta, koji, uzgred budi rečeno poslednjih godina  ne krije da  “motri” na Eka,pokušali  da formulišemo u čemu se u suštini sastoji zasluga tog pisca za svetsku književnost, odgovor bi mogao biti: Eko je prvi umeo  organski da  spoji zabavnu književonst,  beletristiku, sa “visokom” lteraturom. I time je faktički nastao posmodernizam u književnosti.

Moramo se složiti da su oštroumni ,složeni  i višeznačni  književni  slojevi  sastavljeni od pozantih i nepozantih citata koji zahtevaju od čitaoca beskonačnu pažnju i duboku erudiciju,  bili poznati i ranije-uzimimo samo jetku “Belu vatru “ Nabokova ,  zagonetne pripovesti Borhesa, ili pripovedačke  umne vratolomije Žorža Pereka, a o Džojsovom “Ulisu” i “Parastosu Fineganu “ da i ne govorimo.

Enciklopedijska preciznosti  i srednjovekovna manastirska sobitija 

Nama , koji smo navikli da svake godine dobijamo po jednu novu knjigu Uelbeka ili Akunjina, teško je predstaviti kakvu je izbezumljenost  izazvala 1980.  g. pojava romana “Ime ruže” .U kojemu, s jedne strane , sa enciklopedijskom pouzdanošću i preciznošću se vaspostavlja život manastira iz XIII veka, obilato citiraju učeni muževi srednjovekovlja  dok se rasplamsavaju njihove  skolastičke raspre, a s druge strane   u manatirskim  obitivalištima , “dokapitalozovani “miszterioznim ubistvima i zapaljivim ljubavnim  sobitijima zbivaju se scene koje sa budnom pažnjom prate čitaocii modernog vremena.Taj tekst je “zaposeo” više nivoa, rasprostrt je na više ravni, iz kojih se “emitije” filosofski smisao koji doseže do aluzija na savremenost. Pri svemu tome, za jednog 48. godišnjeg profesora semioteke to nije bilo nimalo sponatano, nego svesno  sazdana strategija, što je i potvrdio  u eseju koji je sledio roman: “Zabeleške  na polju “Imena ruže” koji je, u to nema nikakve  sumnje, postao otvoreni manifest postmodernizama. 
 

Učvršćena reputacija intelektulaca koji ume da pripoveda “prostim “ ljudima 

Poslednja tri debela romana Umberta  Eka –“Fukoovo klatno“ (Il pendolo di Fouccault, 1988.) –roman o teoriji zavere,”Ostrvo dana pređašnjeg “ (L’isola del giorno primsa, 1994.), roman o srednjovekovnom plemiću, a osobito već pominjani ”Baudolino”, učvrstili su njegovu reputaciju intelektualca  koji ume,  i, što je još značajnije, to ne smatra delom ispod svog  dostojanstva , da pripoveda “prostim ljudima“ o složenim problemima koji zaoukpljaju jednog intelektualca. Time je na sopstvenom primeru Eko pokazao kako se u jendoj jedinoj glavi mogu naći najrazličitije ideji i “naređati“ najraznobraznija shvatanja i pogledi . 

Skidanje neprobojnog oklopa učenosti

Peti roman “Tajnstveni plamen kraljice Loane” (La misteriosa fiamma della regina Loana , 2004.), ilistruvani roman o čoveku koji je izgubio pamćenje nakon nezgode, ispao je , za mnoge neočekivao , po mnogo čemu autobiografski, i zbog toga nepravedno zapostavljen . Eko je tako skinuo neprobojni   oklop svoje učenosti   pokazavši da se pod njim ne skriva strah od mogućnsoti da se sa demonstriranjem erudicije  ne iuzgubi njegova soptvena ličnost, kao što se to zbilo  s dvojnikom autora, njegivim vrsnikom i zemljakom , antikvarom Đambatistom  Bodonijem  sa nadimkom  Jambi (zvuči slično Umbi).

“Praško groblje”- ponovno premetanje “po svin registrima” evropske istorije

Za poslednji  dosada , šesti roman Umberta Eka “ Praško groblje” (2010), moglo  bi se reći da je za njega tadicionalniji pošto u njemu autor  ponovo po  svim registrima premeće  evropsku istoriju , ovog puta istoriju ksneofobije  konspiratologije,  prenaseljen je aluzijama na druga  dela.Ali ovog puta ne samo na  romane  Ežen Sju i Aleksnadra Dime ,nego čak i na svoje sopstevene!

“Prstenovan” tridesetogodišnji siže spisatljskog  delanja 

Stoga bi se moglo reći da je  u svojoj 80-godišnjici života Eko prstenovao tridesetogodišnji siže svoje  spisatlejske karijere .Što je I potvrdio kardinlnom promenom imidža:umesto bradatog intelektualca sa okruglom šubarom ,sa korica knjige na čitaoca gleda respektabilni brkati sinjor sa glatko obrijanim masivnim podbratkom.

Pisac Eko zastao u večitom intelektualnon  dečaštvu

Šta će biti dalje?Pri dužnom uvažavanju  ka  krepkim pijemontksim korenima i nadom u neistrošivu ljubav prema životu profesora Eka, 80 godišnji jubilej nije   samo povod da se zagleda u budućnost, bar ne u istoj meri kao što je  to prilika da se izvode zaključci.Ako je istina da je talenat večita mladost , a genije večito detinjstvo,onda je Umberto Eko , kao pisac zastao negde u sredini -u večitom intelektualnom dečastvu.

Hladnokrvni manipulator i kompilator tekstova kao na kompjuterskom programu

Ponekad njegova filološka raspojasanost  i isrorijsko pomodorastvo i kicošenje  se preobilno izlivaju (kabalistički epigraf u “Fukoovom klatnu “ i naslov jedne  glave u tom romnau   je ustavri  originalni naziv knjiga iz XVII-XVIII veka), stavarajući ovom piscu dvosmislenu reputaciju hlandokrvnog manipulatora, koji kompiluje svoje tekstove kao kompjuterske programe. Ali ,  kao da namerno nastoji da se stekne takav utisak, ovaj nedostižni  intelektualac, ošptroumni erudita, povremeno u svojim knjigama to nedvosmisleno   prizanje . Takav je slučaj na primer objašnjen  u traktatu o prevodu “ Kazati  skoro to isto  “koji glasi: ”Ponekad zadajem sebi pitanje : ne pišem li ja romane samo da bih sve te odlomke, citate, pojmove, priuštio  samom sebi? Pri tome se osećam kao slikar  koji   ukrašava   svilenu tkaninu i usred kovrdža cvetova i malenih štitova  ucrtava jedva primetna početna slova imena svoje drage.Ako ih ne primećuje čak ni ona,to nije važno: jer se  svi postupci nadahnuti ljubavlju  preduzimaju bez ikakve koristoljubivosti.”