Pravoslavna misija srbskog jeromonaha Pantelejmona u Južnoj Africi

 
Intervju sa jeromonahom Pantelejmonom Jovanovićem
Razgovarao: Željko INJAC
 
 
Jeromonah Pantelejmon Jovanović sa decom Afrike
Koliko se razlikuje život u Srbiji od onog u Južnoj Africi?
Reći ću kakav je moj utisak iz Afrike, pa neka sami čitaoci procene razlike. Pošto nikada ranije u životu nisam bio u Africi, uvek ću se sećati svega vezanog za prvi dolazak u Južnu Afriku: od rastanka sa Njegovom Svetošću Patrijarhom Pavlom (koji me je pred put u Afriku, u zgradi Srpske Patrijaršije poučio kako treba da živim u dalekom svetu i trudim se na odgovornoj dužnosti koja mi je poverena, davši mi 400 američkih dolara uz reci: „Neću da se moj monah sramoti po svetskim aerodromima“), prvog leta avionom, pa do aerodroma u Johanesburgu gde su me dočekali predsednik i sekretar Crkvenog Odbora. Sećam se da sam, na putu od aerodroma do crkvenog imanja, na nekoliko mesta video crnce koji leže po livadama i da su mi uz smeh objasnili da ovde zaboravim na izreku iz Srbije „radi k`o crnac“.

Južna Afrika mi se dopala na prvi pogled (kao što vidim da je slučaj i sa svima ostalima koji dođu ovde). Bio je decembar 2002. i iz hladnog Beograda, posle deset sati leta sleteo sam u topli i sunčani Johanesburg. Od 365 dana u godini, oko 330 su ovde sunčani dani. Zemlja je izuzetno bogata, infrastruktura razvijena, životni standard zadovoljavajući. Učinilo mi se da sam sleteo u Ameriku ili Australiju. To je bilo iznenađenje jer ipak svi očekujemo da je u Africi drugačije. Prava Afrika (prirodne lepote i divljina) je kada se izađe iz gradova. Zadivilo me je i mnoštvo zelenila (Johanesburg – grad sa najviše zelenila, drveća, biljaka, cveća na svetu, ne zaostaje ni Pretorija, Kejptaun, Durban i ostala mesta). Izuzetno prijatno iznenađenje mi je bilo i naše prostrano crkveno imanje koje se nalazi na periferiji u elitnom delu Johanesburga i predivan hram sv. apostola Tome građen u srbskom stilu (verna kopija hrama u Bosanskom Grahovu odakle je rodom i ktitor hrama pokojni g. Mile Stojaković). Južna Afrika se nalazi na dva okeana, tokom cele godine padaju kiše, ima puno reka i planina i sve to čini da se potpuno razlikuje od ostalih afričkih država. Neprijatan je bio i susret sa drugom stranom medalje u odnosu na bogatstvo, sjaj, prirodne lepote i razvijenost, a to su čudni prizori (koji su me podsećali na Kosovo i Metohiju) bodljikavih žica i ograda sa žicama kroz koje prolazi struja oko kuća, zgrada, u komšiluku.... U svakom slučaju, rekao bih da je Južna Afrika čudna mešavina prelepe klime i prirode, razvijenosti, dobrog životnog standarda sa socijalnim problemima, siromaštvom, bolestima (najrasprostranjenija AIDS), korupcijom... Izgleda, taman toliko da bismo shvatili da ipak ne postoji na zemlji nista savršeno, već u Carstvu Božijem, ko se potrudi i zasluži ga milošću Božijom.

Takođe, ovde svega ima (materijalnog) ali je siromaštvo duhovno. Visoka je stopa kriminala iz dva razloga: ljudi nemaju straha Božijeg i zajedno jedni pored drugih žive ekstremno bogati i ekstremno siromašni. Veliki je procenat razvoda brakova i to nas navodi na bolje razumevanje života i životnih vrednosti – dobro je da težimo razvijenijoj zemlji, boljim uslovima za život, životnom standardu ali takođe da ne smetnemo sa uma koje su vrednosti iznad svega materijalnog: vera, porodica, poštenje, saosećanje, skromnost....

Da li ste naučili lokalne jezike i koliko Vam je i da li je, jezička barijera bila prepreka u radu?
Najčešći lokalni jezici su Zulu i Severni Sutu. Na žalost, nisam ih naučio (osim pojedinih kraćih molitava). Hvala Bogu, u Južnoj Africi je engleski jezik – službeni jezik koji se svuda koristi i ta činjenica mi je puno olakšala misionarski rad i duhovne aktivnosti među lokalnim afričkim stanovništvom, jer svi govore i razumeju engleski od nastarijih pa do najmlađih u školama. Blagoslov je da se, gde god je moguće, u bogosluženjima i propovedima što više koriste lokalni jezici afričkih naroda. Naravno, sveštenici Afrikanci tako i rade, a mi koji smo iz Evrope, najčešće koristimo engleski jezik u misionarskim aktivnostima. U Južnoj Africi imamo jednog đakona (engleskog porekla) koji je prekucao ceo časoslov na Zulu i Severni Sutu jezik, pa kada smo zajedno u poseti lokalnim afričkim zajednicama, trudimo se da čitamo i pevamo iz njega. Gospode pomiluj se kaže Morena rehauhele, a Mnogaja ljeta je Mengaga ementsi.

Koji su najveći problemi sa kojima se susrećete na svojoj parohiji i u svom misionarskom radu?
Moje iskustvo je ovde u Južnoj Africi, gde je način života sličan kao u Americi, Zapadnoj Evropi ili Australiji, da je dosta teže i komplikovanije članovima srpske zajednice da imaju kontinuiran duhovni i verski život, nego naši Srbi u otadžbini. Puno se radi, ljudi su po ceo dan van kuće, vikend im samo preostane za kuću, porodicu i kupovinu, tako da je vrlo malo vremena za crkvu. Takođe i potpuno materijalistički pristup životu i potrošačko društvo sa svojim često lažnim vrednostima su velika prepreka da Srbi ovde žive po svojoj veri. Ipak, naravno da svako ko teži duhovnim vrednostima i ima volju, želju i veru u Boga, može da se organizuje bolje i da nađe vremena za crkvu, liturgiju i podmirivanje svojih duhovnih i verskih potreba. Neophodno je samo imati pravilnu listu prioriteta u životu. Na jugu Afrike živi oko 10 000 Srba, međutim vodi se velika duhovna borba za očuvanje vere, jezika, pisma, krsne slave...Kada bih ovde u Srbiji rekao koliko malo sveštenik u toku godine izvrši obreda i molitvoslovlja po domovima i u hramu, to bi za mnoge bio neverovatan podatak. Uprkos svemu, naša crkva je jedini svetionik i putokaz Srbima koji žive u Africi i tako će ostati dok god je poslednjeg Srbina na afričkom kontinentu. Što se tiče misionarenja, tu je najvažnija želja i trud. Možda bi bilo još bolje i više se uradilo da postoji bolja finansijska konstrukcija, a ponekada, mi koji smo mlađi i možda malo nestrpljviji, voleli bismo kada bi nam lokalni Arhiepiskop brže izlazio u susret i pojednostavljivao proceduru i svoje blagoslove za neke od naših konkretnih predloga i inicijativa koji se tiču misije.

Koliko je period aparthejda loše uticao na misiju pravoslavlja i da li je uopššte uticao?
Period aparthejda nije loše uticao na Pravoslavnu misiju jer se naša sveta Crkva nije mešala u politički život i ustrojstvo Države Južne Afrike, već, kao i uvek, propovedala jedino Reč Božiju i trudila se da svakoga nauči da je svaki čovek, bez obzira na boju kože, dete Božije.

Da li postoji animozitet između lokalnog crnačkog stanovništva i Srba ili, kako vi kažete, postoje čak veće  mentalitetske sličnosti između Srba i crnaca u odnosu na sličnosti Srba i belaca koji žive na jugu Afrike?
Jedna doza animoziteta je možda postojala kod manjeg broja naših Srba ali u vreme aparthejda. Danas, posle 20 godina od pada aparthejda, situacija je puno drugačija. Između ostalog, tome je doprineo i naš misionarski rad i poziv lokalnom crnačkom stanovništvu (koje smo prethodno učili Pravoslavlju i krštavali) da posećuju naš sveti hram i da se uz pripremu pričešćuju zajedno sa našim srbskim parohijanima. Johanesburg je čini mi se najveća mešavina svih svetskih naroda i religija. Moje mišljenje je da u svim narodima ima dobrih i loših ljudi, a lično iskustvo je da su nam po mentalitetu, emocijama i socijalnom životu često bliži lokalni starosedeoci – crnci, nego često hladni i nedruželjubivi belci poreklom iz Velike Britanije, Holandije i ostalih zapadnih država.

Da li tu sličnost dovodite u vezu sa srbskom slovenskom sudbinom „večitih robova“, da li je to možda uzrok što smo slični sa tamošnjim crncima?
Na prvom mestu bih rekao da smo sličniji i bliži lokalnom  afričkom stanovništvu zbog društvenog života i običaja. Za razliku od prosečnog belog čoveka na zapadu i u Južnoj Africi, crnci imaju prisan odnos sa svojom rodbinom, svojim komšijama, druže se, pomažu jedni drugima i saosećaju jedni za druge. Okupljaju se na zajedničkim porodičnim i komšijskim okupljanjima, a često se tokom radnih dana mogu videti kako u vreme pauze zajedno ručaju i dele obrok, neobavezno sedeći na travi ispred kompanija u kojima rade.

Potpuno je tačno (da li zbog teških uslova života ili iz drugih razloga, Bog zna) da su lokalni Afrikanci većinom zaista prostodušni, srdačni, iskreni, smireni, trpeljivi, sa puno poštovanja ne samo prema crkvenoj jerarhiji već i prema svim ljudima. Znaju da se raduju malim životnim stvarima i da budu zadovoljni i srećni sa malo, što mislim da izuzetno pomaže svakom čoveku koji usvoji takav pristup životu. Takođe smatram da od njih, lokalni beli ljudi imaju puno toga da nauče u vezi sa svakodnevnim pristupom životu. Tačno je da Afrikanci imaju I loših osobina kao što je lenjost (koji mnogi povezuju sa lepom klimom, voćem i povrćem koje rađa na sve strane više puta u godini i afričkom kulturom) i život “od danas do sutra” bez velike želje za napredovanjem i stvaranjem. Ipak, rekao bih da su po otvorenosti, iskrenosti, srdačnosti, emocijama i društvenom životu, Afrikanci puno bliži nama Srbima, nego što je to “zapadni” beli čovek koji se nalazi u iskušenjima sebičnosti, licemerja, egoizma i hedonizma. Lično bih voleo da lokalni Afrikanci – starosedeoci poprime od belih ljudi dobre osobine, a da nikada ne poprime one loše osobine i da i mi Srbi od svih poprimimo dobre osobine koje nam nedostaju, a da sačuvamo naše vrline koje imamo i da ih ponudimo onima koji ih nemaju. U svakom slučaju, upravo zbog svih sličnosti koje povezuju pravoslavne narode sa afričkim starosedeocima, postoji velika perspektiva za Pravoslavnu veru u Africi i treba da se molimo Gospodu da lokalni Afrikanci sve više otkrivaju čistotu Pravoslavne vere i pristupaju joj iskreno, otvorenog srca i duše.

Sa kolikom iskrenošću ondašnje crno stanovništvo prilaze SPC i uopšte Hrišćanstvu, koliko žive liturgijskim životom ?
Afrikanci su kao i svi drugi ljudi na svim ostalim kontinentima, a što je karakteristično za savremeni i moderni način života, gladni i žedni istine, pravde, smisla i Reči Božije. Slični su izazovi i slična iskušenja kao i bilo gde drugo. Primamljivost lažnih zadovoljstava i uživanja, nedostatak ljubavi i smisla, a na ovom kontinentu naročito siromaštvo, visoka stopa kriminala, i bolest modernog doba Sida (Aids) koja se na ovom kontinentu brzo širi te poprima razmere epidemije, usled neupućenosti, nedovoljnog obrazovanja, nemoralnog načina života lišenog porodičnih vrednosti i vernosti. U celokupnoj takvoj atmosferi, Blaga Vest Jevanđelska je nasušno potrebna i jedina koja može rešiti nagomilane probleme u društvu i opasnosti koje prete da pogoršaju kvalitet života u budućnosti. Gospod je jedini pravi i istinski Iscelitelj ljudskih duša. Pravoslavlje je samo po sebi specifično kao nepromenjiva, čista, izvorna hrišćanska vera i verni čuvar Reči Božije i apostolskih predanja, a u svakodnevnici se prepoznaje lako po nenametljivosti, blagosti, svetosti i dubokoj toleranciji svake ličnosti i slobodne volje svakog čoveka. Ljudi sve više to prepoznaju (naročito upoređujući sa drugim hrišćanskim i nehrišćanskim konfesijama) i u tome vidim budućnost Pravoslavlja i na africkom kontinentu. Moje iskustvo ovde u Africi je da je glavna razlika u tome što se protestantska i ostale misije zasnivaju najviše na humanitarnom radu (koji nije bez rezultata kada se ima u vidu siromaštvo, teški uslovi života i životni standard lokalnih afričkih zajednica), a pravoslavna misija se zasniva zaista primarno na propovedanju Reči Božije i upoznavanju članova afričkih zajednica sa verom, ljubavlju Božijom, otkrivenjima i istinama Pravoslavne Crkve i učenjima Crkve o večnom životu, svetim tajnama, sudu Božijem, mitarstvima, našoj grešnosti, iskupiteljskom delu Gospoda našeg i Spasitelja Isusa Hrista, obećanjima budućih dobara…

Jednom mi se dogodilo da sam želeo da novokrštenim članovima lokalne africke zajednice obezbedim prevoz do naše crkve jer nisu mogli to da priušte, ali sam dobio savet od oca Stivena (koji je nadležan za misiju u našoj Mitropoliji) i upućena mi je molba da ne činim to već da trebaju sami da zažele i da se potrude da dođu. Naravno, to nije pravilo te s vremena na vreme i mi po mogućnostima pomažemo materijalno jedno pravoslavno sirotište i školu ali sam naveo ovaj primer da približno predstavim pristup pravoslavnog sveštenstva izuzetnom važnom delu misionarenja ovde u Africi. Želja je da ljudi pristupaju Pravoslavnom Hrišćanstvu iskreno i bez nekih svetovnih interesa. Na taj način će novokršteni biti odlučni i istrajni pa nećemo imati situacije (koje su ovde česte) da ljudi svakih nekoliko meseci prelaze iz jedne vere u drugu veru.

Možete li nam preneti neki vama najzanimljiviji događaj  iz vaše misije u Južno Afričkoj Republici ?
Navešću samo jedan primer koji slikovito opisuje u kakvim uslovima žive i rade lokalni sveštenici i narod: Uoči sabornog krštenja koje smo izvršili o. Frumentije i ja u jednom crnačkom predgrađu Johanesburga početkom ove godine, otac Frumentije me nazvao i rekao da je unapred i odavno sve organizovao, dogovorio se sa svima i da ćemo od sveštenika služiti samo nas dvojica. Na kraju razgovora, pomalo stidljivo, reče da nema ništa što je neophodno za svetu tajnu krštenja, pa čak ni pribor za krštenje, svešteničke odežde, ni knjigu – trebnik. Iz našeg hrama sv. apostola Tome sam poneo pribor za krštenje (koji mi je, u Patrijaršijskoj kapeli sv. Simeona Mirotočivog u Beogradu, na blagoslov podario blaženoupokojeni Patrijarh naš Pavle, još 2002. godine kada me ispraćao u Afriku i čvrsto verujem da i taj njegov blagoslov i molitve doprinose napretku naše misije i širenju Pravoslavne vere u Južnoj Africi). Poneo sam i veliku bakarnu posudu (krstionicu) koju smo za naš hram sv. apostola Tome dobili na poklon od jedne Grkinje koja već pedeset godina živi u Johanesburgu, knjigu čina svete tajne krštenja na engleskom jeziku za oca Frumentija, sveće, ulje, peškire i sve ostalo što je potrebno i krstiće koje smo poklonili svim novokrštenima. Do sada je u ovom delu Tembise, u poslednje tri – četiri godine, kršteno oko stotinu duša.

Za mene, kao monaha koji je živeo u veličanstvenim srednjevekovnim manastirima Visoki Dečani i Crna Reka, u kojima se nalaze predivni freskopisani hramovi, ova misionarska iskustva imaju poseban značaj u duhovnom životu. Umesto veličanstvenog hrama – molitvu Bogu vršimo u prašnjavom i pustom školskom dvorištu, umesto skladne arhitekture svetog hrama – svetu tajnu krštenja obavljamo pored starih i dotrajalih zidina i improvizovano izgrađenih prostorija škole od cigle lošeg kvaliteta. Nema svetog prestola, pevnica, stolova i nalonja u duborezu, već najobičniji rasklimani sto, i improvizovani nalonj koji je načinjen od dve stolice pa prekriven nekom crvenom krpom, umesto fresaka ili bar velikog broja divnih pravoslavnih ikona, mi smo imali tri ikone naslonjene na zid škole, koje je škola svetog Atanasija dobila na poklon od srbskih vladika koji su nam dolazili u posetu o hramovnoj slavi.

Kako naš narod tamo toliko daleko od otadžbine gleda na situaciju u otadžbini, bole li ih Kosovske rane?
Naš narod ovde pomno prati dešavanja u Otadžbini ali, na žalost, čini mi se da ljudi više prate i zanimaju se ekonomskim temama nego nacionalnim i duhovnim. Kada bismo organizovali Molebane za Kosovo i slična okupljanja, mali procenat naših ljudi bi se odazivao. Po mom mišljenju i južnoafričkom parohijskom iskustvu, postoje dva razloga (ne opravdanja za to): prvi je što je većina naših ljudi u detinjstvu, školi i mladosti puno bila indoktrinirana komunističko-ateističkom ideologijom, a drugi što su naši ljudi, po svom dolasku u Južnu Afriku, upali u surovi kapitalistički način života i pristupa i odnosa prema smislu životnom. Život bez radosti i smisla vere, unapred je osuđen na neuspeh i nadamo se da će to uvideti i shvatiti i onaj deo članova srpske zajednice koji još nisu osetili radost i smisao Vaskrsenja Hristovog i da će početi da se duhovno i nacionalno bude i napreduju.

Bili ste nedavno na Kosovu kakvi su vaši utisci, ima li nade za srbsko Kosovo?
Sa svetog Kosova i srbskih barikada sam otišao radosne duše i punog srca. Narod se u nevolji drži Gospoda Boga, svete srpske tradicije i hrišćanskih vrlina. Među tamošnjim Srbima vlada sloga i jednodušnost koja je donekle vladala i među Srbima za vreme Nato bombardovanja. Takođe, u razgovoru sa Srbima na barikadama video sam čvrstu rešenost i odlučnost da se čuva i brani rodni prag i svetinje. Oni se nadahnjuju svetom pravoslavnom verom i svetlom, junačkom i čestitom srbskom tradicijom. Dok je tako, itekako ima nade za srbsko Kosovo. Samo da se i mi u centralnoj Srbiji i dijaspori još više približavamo tim uzvišenim idealima i brže koračamo putem kojim idu naša braća i sestre na svetom Kosovu i Metohiji.

Mislite li da srbski narod ili srbsko društvo ima snagu da se makar delimično izbori sa sa problemima koje mu često stvara međunarodna zajednica?
Itekako da uz Božiju pomoć naš narod ima snagu. Snaga je, kao što u prethodnom odgovoru rekoh za Srbe na kosovskim barikadama: u duhovnim, hrišćanskim, rodoljubivim i patriotskim vrednostima srbskog pravoslavnog naroda. Potrebno nam je samo da krenemo u naš sveti hram češće i tamo ćemo sve naučiti o uzvišenim hrišćanskim vrlinama i smislu životnom i da čitamo više o našim precima )i to ne moramo da idemo predaleko u istoriju, mada nam je Nemanjićka i Lazarevska istorija najslavnija), već je dovoljno da čitamo ko su i kakvi su bili naši dedovi i pradedovi u Prvom i Drugom Svetskom Ratu i da se nadahnjujemo tim velikim vrlinama, verom i rodoljubljem, poštenjem, saosećajnošću, ljubavlju, izdržljivošću naših najbližih predaka. Pored ostalih izdanja, toplo preporučujem dela Antonija Đurića i izdanja kuće Pogledi.

Koliko je po Vama za realizaciju određene političke i ekonomske državne strategije bitna vera, i da li je uopšte bitna?
Dovoljno je da kažem da su se u srećna i Bogom blagoslovena vremena, Kralj, Vlada.... zaklinjali na Svetom Jevanćelju, a u naše vreme se zaklinju u nešto drugo. Vera , poštenje, obraz, poredak zasnovan na Bošijem blagoslovu, i iskreno rodoljublje, su pored stručnosti, presudne za napredak jedne Države i jednog naroda.

Mišljenje je da se naša SPC  s obzirom na situaciju u kojoj se nalazi srpki narod relativno malo bavi misonarskim radom, međutim vi ste i vaša parohija primer da to ipak, i pored svih iskušenja koja imamo i kao narod i kao Crkva, nemora biti pravilo , da li vam je poznato da sem vas u Africi još negde deluje misija SPC ?
Koliko je meni poznato, a to su mi posvedočili više puta i pojedini eminentni srbski episkopi, ovde u Južnoj Africi je za sada jedina naša misija i srbski sveštenoslužitelj koji se bavi misionarenjem. Ako Bog da u budućnosti će biti sve bolje jer je Pravoslavna vera velika duhovna perspektiva za afrički kontinent i rekao bih, religija budućnosti u Africi. Sa blagoslovom nadležne Aleksandrijske Patrijaršije (koja ima veliki broj misionara) i Srbskog Patrijarha, nadam se da će ubuduće biti i veći broj srbskih misionara i sveštenoslužitelja u Africi.

Pošto imate iskustva u misionarenju šta mislite da li je ono potrebno i da li je moguće među civilizovanim narodima?
Misionarenje je danas zaista svugde potrebno pa čak i među pravoslavmnim narodima, naročito onima koji su imali nesreću da odrastu, obrazuju se i oblikuju u nakaznom komunističko-ateistićkom društvenom sistemu. A slobodno bih rekao da se ne zna kome je reč Bošija više potrebna: da li nama, da li Afrikancima ili neznabošcima ili ѕapadnom hedonističko-materijalističko-potrošačkom društvu. Svima nam treba istine Božije i životnog smisla i radosti.

Da li imate duhovnu radost ili bilo kakvu drugu ličnu satisfakciju za svoj rad, odnosno modernim rečnikom rečeno da li Vas posao koji radite ispunjava?
Nemoguće je biti monah, istrajati na tom putu, nositi taj blagosloveni krst, a nemati utehe, radosti i ne biti ispunjen. Puno je trnja, teškoća i prepreka na tom putu, ali i puno duhovnih satisfakcija i nagrada prepunih smisla i predukusa večnih radosti i uživanja.

Moguće je da su i modernim evropskim narodima (iako su hrišćani) a među njima i Srbima potrebni misionari pa Vas pitam da li možemo da Vas očekujemo češće u Srbiji, ili, da li makar u Vašim dugoročnnim planovima planirate povratak u maticu?
U Srbiju dolazim jednom godišnje. Crkva je kao vojska, a sveštenoslužitelji kao vojnici. Premeštaji se vrše po potrebi duhovne službe tako da nikada nemamo ovde postojano mesto. Ako Bog da, definitivno bi mojoj duši najviše prijalo, posle ovog afričkog iskustva, povratak u neki od naših svetih i mnogobrojnih manastira kojima su srpske zemlje ukrašene kao najvrednijim i najlepšim biserima i dijamantima duhovnim.
 
Poruka za kraj našim čitaocima ...
Duša i telo su u ovom životu zajedno, duhovno i materijalno se često prepliću i zavise jedno od drugog naročito „na zapadu“. Naša jedina parohija u Južnoj Africi je upravo svedok te simbioze. Kada sam stigao u Johanesburg, i pored iskrenog truda i zalaganja mladih članova Crkvenog Odbora „da se spase što se spasti može“, zatekao sam izuzetno zapušteno crkveno imanje, loše stanje na crkvenom računu, dugove, loše odnose sa nadležnim crkvenim vlastima (Aleksandrijska Patrijaršija), ali bih rekao na prvom mestu, siromašan i zapušten duhovni život. Nije bilo puno opcija ni manevarskog prostora već samo da radim po blagoslovu našeg Patrijarha Pavla, mog tadašnjeg duhovnika vladike Artemija i onako kako sam naučio u svetinji gde sam živeo i služio godinama. Počeo sam da savetujem parohijane i učim ih postu, molitvi, šta su ispovest i pričešće, šta liturgija. Uporedo sa tim najvažnijim delom, počeo sam da raspolažem sa veoma skromnim sredstvima koja su mi bila dostupna i da se domaćinski odnosim prema crkvenom imanju, računu u banci i svemu materijalnom. Bog je blagoslovio takav pristup i rad i za naš duhovni trud (u postu, molitvi, ispovesti, pričeščivanju i ostalim duhovnim vrlinama), nagradio nas i napretkom u svemu ostalom. Crkveno imanje je doživelo potpunu transformaciju. Ljudi koji nisu bili nekoliko godina, kada dođu ne mogu da prepoznaju mesto. Rođak našeg parohijanina (kada je došao posle desetak godina) pitao je da li je on to prethodni put bio na nekom drugom mestu. Zaista je, uz Božiju pomoć, puno urađeno poslednjih 9 godina i u vašem časopisu na sajtu ne bi bilo dovoljno mesta da se objave godišnji izveštaji iz srpske parohije u Johanesburgu. Najosnovnije je da su ljudi počeli da dolaze u crkvu da uče o veri i da se mole Bogu, pokrenut je reprezentativni crkveni časopis, povezali smo i naše ljude i umrežili bazu podataka (sada imamo oko 1500 e-mail adresa Srba po Africi i svake sedmice šaljem po jedno cirkularno pismo svima (informativnog, verskog i sličnih sadržaja, kada je nekome potrebna pomoć ili savet šaljemo obaveštenja i o tome), finansijska situacija je daleko bolja, crkveno imanje preobraženo. Unapređeno i ulepšano na ponos svim Srbima koji žive u Africi, odnosi sa Aleksandrijskom Crkvom bratski i neuporedivo bolji nego pre, osnovana je srbska škola Sveti Sava, likovna radionica Sveti Apostol Toma. Sarađujemo dobro sa KUD-om Balkan. Uvedena je tradicija da nas svake godine posećuju srbski episkopi, a s vremena na vreme i predstavnici Ministarstava Vlade Srbije, tesno sarađujemo sa otadžbinom, u kontaktu smo i posećujemo Srbe u Bocvani i Zambiji...Ono što je najvažnije, ostvaren je ogroman napredak, duhovni i materijalni uz konstataciju da uvek možemo mnogo više da uradimo i da budemo mnogo bolji. Za veliki napredak smo zahvalni Gospodu Bogu, ljubavi i milosti Njegovoj i blagoslovu naših duhovnih vođa. Poruka svim vašim čitaocima, našoj dragoj braći i sestrama je da Bog nadoknađuje i dopunjuje nemoći i slabosti nas grešnih i pomaže nam, kada se mi iskreno trudimo i sa verom u Gospoda Boga radimo i živimo.