Podvig kineskih majki: Strogost daje zlatne plodove

U vreme neslućenog uspona privrede i ekonomije Narodne Republike Kine,  koji zadivljuje  ceo svet , i dominacije njihovog vaspitno-obrazovnog sirtama, mnogi počinju da se pitaju: kako Kinezi potižu  da vaspitaju  tako uspešnu decu?Šta se to ustavri događa u njihovim porodicama iza zatvorenih vrata ?Odgovor je  prost: dok japanskoj deci,  kao što je poznato,   do određenog uzrasta dozvoljavaju da rade šta god hoće,  dotle male Kineze maltene još u pelenama drže u ježevim rukavicama.Majke  primenjuju tako strogi režim vaspitanja i podizanje dece o kome ni najsuroviji roditelji na Zapadu nisu ni sanjali.Primer prvi : američka majka je ubeđena da  postupa  suviše strogo ako zahteva od svog deteta da se svakodevno psvećuje muzici po pola sata.Za kinesku majku ni četiri sata dnevno  koje njeno čedo provede  za klavirom nije nikakvo opterećenje, “pals muva na medveda“,   i što je najvažnije,  ona uopšte ne smatra da u zahtevima  prema svom detetu postupa suviše strogo.
 

Što se samog vaspitanja deteta  tiče,  između Kine i Zapada  prostire se još jedan Veliki ili Tihi okean.Više od 70 procenata američkih majki smatra da je poptpuno nedopustivo da se od deteta traži odličan uspeh u školi i da se na njega vrši bilo kakv pritisak radi boljih ocena,  oni su zadovoljni ako se nihovo dete u školi bavi onim  što ga interesuje  i ako ga u njoj niko ne vređa.Zanimljvo bi bilo znati koliko kineskih majki dele  tu poziciju svojih američkih „koleginaca „? Nijedna! One imajju sasvim drugaČije stavove: ako je dete neuspešno u školi, to znači da roditelji ne ispunjavaju svoje obaveze,  pa tako svaka nedovoljna ocena   koju dete dobije predstavlja veoma ozbiljan porodični problem.Zato kIneska porodica utroši i deset putA više vremena baveći se učenjem  svog deteta nego što  je to slučaj na Zapadu.
 

Dominirajuća ideja u glavama kineskih roditelja je: ako ne  dostigneš  savršenstovo u nečemu,   onda je  tvoj život  prazan!Da,  suviše žestoko,  nema šta ! Da,  nepravdeno!Ali s druge strane,  treba imati u vidu jednostavnu istinu: ako hoćeš da nešto postigneš u životu, treba se dugo i uporno truditi, a pošto deca  po pravilu ne vole da rade, treba korigovati njihova ponašanja,  shvatanja i navike primenjujući i drakonska sredstva ukoliko bude potrebno.Od roditelja se pri tom traži ne malo prisutvo duha: savladati inerciju i otpore u detetu nije nimalo naivno ni prosto.Praksa,  praksa,  i samo parksa-to je ono što zapadne porodice često zaboravljaju.Kad neki maleni Amerikanac uspe da bez greške odsvira neku partiju na klaviru,  on maltene postaje znamenitost celog okruga,  ako ne i savezne države.Pošto je dobio svoju dozu afirmacije,  priznanja i slave,  mali američki pijanista se na tome zaustavlja i više ne stremi da napreduje ka  vrhu.

Metode koje kineski roditelji  koriste da im dete postigne cilj –savršenstvo, kod Amerikanaca i Evropljana mogu izavati pravi šok: to da nazovu svoje  dete „pominjarom“ za njih je nešto uobičajeno.Još „žešćim“ rečima i izrazima „čašćavaju „svoje kćeri kad im nešto zapovede da urade.
 

Između zapadnog i azijskog sitema vaspitanja postoje tri glavne razlike.

Prva razlika.Roditelji na Zapadu se trude  da pre svega    razviju kod dece   osećanje sopstevne vrednosti  stalno ga ubeđujući da poveruje kako ono nije gore od ostale dece,  naprotiv,  da jhe čak i bolje.Kineski roditelji pak uvažavaju samo snagu,  nikave slabosti ne priznju,  niti razloge za njih smatarju opravdanim.Ako donese kući četvorku, Amerikanka će pohvaliti i kovati u zvezde svoje dete,  dok će Kineskinja užasnuta viknuti na  na svoje čedo: “Kako se  to uopšte moglo desiti,  takav debakl!“Ne dao Bog da kineski učenik dobije trojku,  jer će roditelji to  kvalifikovati  kao najteži prestup koji zaslužuje odgovarjuću kaznu.Za početk će mu  išćupati pola kose,  a zatim će mu narediti da piše domaće kontrolne  zadatke sve dotle dok se  iz škole ne vrati sa peticom.

Druga razlika.Kineski roditelji su uvereni da su im deca  u svemu  obavezna.Koreni takvog ubeđenja dosežu do tradicija iz epohe Konfučija  koja se zasnivala na tome da su sinovi obavezni da poštuju roditelje jer su oni mnogo žrtvovali kako bi deci dali sve što je najbolje na planu obrazovanja i vaspitanja.Otuda oni od dece zahtevaju da im vrate sve dugove  i da vode onakav život kojim bi se roditelji mogli ponositi.
 

Treća razlika.Kineski roditelji su su uvereni da oni najbolje znaju šta je dobro za njihovu decu i rukovode se isključivo svojim ubeđenjem po tom pitanju ne uzimajući u obzir nikakva  drugačija mišljenja.Upravo zato kineski đak se niakd ne bi usudio da kaže majci : “Dobio sam ulogu u škoskoj predstavi  i  treba posle nastave da se zadržim od 15.do 19.sati“.Neka  je Bog u pomoći svakom detetu koji pokuša pred majkom da brani svoju tačku gledišta.!
 

Ignorsanje mišljenja deteta ni u kom slučaju ne znači da  kineski roditelji o njemu ne vode računa: naprotiv,  oni čine sve kako bi njihovo dete odraslo u pravog čoveka.Jednostavno, oni imaju sasvim  drugi model vaspitanja.Najgore je po njihovom mišljenju da dozvole detetzu da se preda i opusti.

Kineske majke često predstavljaju kao stroge,   egositične i ravndoušne  prema osećanjima svoje dece.Same one su iskreno   uverene da  za svoju decu čine znatno više nego porodice na Zapadu koje odobravaju praktično sve što rade njihova čeda.Najbolji  način pripremanja deteta za život je ako mu se omogući da shvati za šta je ono sposobno,  naoružati ga  odgovarajućim navikama, i učvrstiti ga u ubeđenjiu da  mu niko nikad ne može oduzeti njegovo majstorstvo i umešnost.