DOKTOR FAUST I GUTENBERGOVA ŠTAMPARIJA

Kao što je takođe u skladu s najboljim tradicijama parničenja  oko  autorskog prava,  jedan od idavača-kompanjona,  Johan Faust, osporavao Johanu Gutenbergu pravo na izdavanje njegove Biblije-na osnovu toga što je u štamapriju koja je štmpala  prvu knjigu uložio svoj novac. Istina,  istorija se nije saglasila sa presudom sudske instance provincijskog nemačkog grada i na ploči Biblije zlatnim slovima je ipak ostalo ime Gutenberga. 

Poznato je da čak i u naše vreme u nekim naučno-popularnim  sajtovima  pomenutog izdavača na onovu istovetnosti prezimena idetifikuju  sa znamenitim „doktorom Faustom“. Formalno je to greška –ličnost koja je postala prototip  junaka mnogobrojnih  legendi i umetničkih dela,  godine 1457.  još nije bila rođena –to se desilo tek 23 godine kasnije. A Faust ( štampar ) je umro posle 60 godina  u zagonetnim okolnostima koje su doprinele stvaranju različitih najprotivurečnijih  tumačenja njegovog lika. 

Naučnik koji je prodao dušu đavolu

Smatra se da se „najsrećnija“ verzija  pojavila u XVI veku    o naučniku koji se nakupio  širokih znanja, a   prodao je  dušu đavolu  u  zamenu za svemoguća svetska zadovoljstva. Zbog čega je bio surovo kažnjen-ubili su ga demoni na svirep način, a njegova grešna duša je   dospela u pakao. Ali skoro istvoremneo su nastale i druge verzije. Tako na primer,  po verziji  engleskog dramskog pisca Ktristofera Marloa,  savremenika  velikog Šekspira,  njegova duša jeste bila prodana, ali samo zbog toga što je doktoro Faust hteo da stvori lekove za neizlečive bolesti koje nije mogao da izumi na pomoću nauke koja mu je bila   dostupna. 
 

Najpozantje delo na tu temu  je istoimena poema Johana Vofganga Getea( 1749-1832) u kojoj je naučnik opisan ne jednostavno  kao cinik i egoista,   nego kao čovek  koji neprestano traga za  istinom. A naći istinu u zemnom životu  je veoma teško i tragalac za njom ne oseća nikakvo zadovonjstvo čak i da na  istinu i naiđe.   

Početak tragedije po formi podseća na Knjigu o Jovu

Početak tragedije po formi podseća na Knjigu o Jovu „Prolog na nebesima „ tokom kojeg se Gospod i Mefistofel  opklade,  a Faust na kraju krajeva bira Mefistofela. Tokom tog razgovora Bog kaže svom protivniku:  “ Znaj:  čista duša  svoje traganje mutno/ Saznanjem istine će napuniti. “

Ove reči se javno poklapaju sa  fragmentima iz Besede na Gori: “Blaženi gladni i žedni  pravde,  jer nasitiće se. “ Čak ako  do tog „nasićenja“i dođe tek u nekom budućem veku, -ono već sada donosi blažentvo tragaocima za istinom. Pa makar   oni toga i ne bili u potpnosti srećni. 

Ugovor sa đavolom

Međutim krvavi iskušivač  misli dukčije –on se nada da će „privezati“ Fausta sa svetskim nasladama  kako bi on odustao od svog večnog traganja za istinom. Sklopljeni ugovor s naučnikom podrazumeva  da ako on samo  dobije bilo kakava  iskrena zadovoljstva koja mu se nude, kazaće:  „Stani, magnovenje,  ti se prelepo „ –ugovor će „ stupiti na snagu „ i njegovom dušom će raspolagati  đavo kao sosptvenom svojinom. 

Mefistofel duže od dve decenije iskušava svog“partnera“svim zemaljskim blagodetima

I tako Mefistofel duže od dve deceniej iksušava svog „partnera“  svim mogućim blagodetima-mladošću,  telesnom ljubavlju, vlašću, čarobnjaštvom i tako dalje. Ali Faust se svejedno ne predaje stremeći sve vreme ka istini. Na kraju krajeva, demonu je je sve to dosadilo –on je već spreman da prizna svoj poraz, spreman da zakopa oslepelog Fausta živog u grob be ikakve nade da će dobiti njegovu dušu. Ali na kraju života doktor se  koristi svojom duhovnom  snagom i postaje  vođa nemačkog naroda,  pomaže mu da isuši blato gradeći slobodnu zemlju. I mudrac konačno zaključuje: “Samo je onaj dostojan života i slobode ko se svakog dana za njih bori „. Smisao života se sastoji  ne samo u konačnom cilju,  nego i u samom procesu  njegovog dostizanja,  i u borbi i ljubavi prema bližnjemu. Posle čega sleduje i priznanje: “ Ja sam tren večnosti sad doživeo“. 

Faust formalno izgubio opkladu s Mefistom

U formalnom smisu Faust je izgubio opkladu s Mefistofelom-Faust umire,  a demon se spreme da u pakao protera njegovu dušu. Ali  sad tu u dejstvo stupa  viša metafizika, koja ne poštuje  nikakve obzire prema ubogim“pravnim“ odnosima  u učenjima o spasenju  kojim  je  i dan  danas prožeta  katolička,  a donekle protetstantska veronauka. Jer pakao nije mesto  tamnovanje   nego  je to stanje duše koja se otrgla od Boga i njegove Ljubavi. A Faust,  koji je formano izgubio opkladu s đavolom, itovremeno je postigao istinu-ispoljavajući konkretnu  ljubav prema ljudima, samim tim se  upodobio Tvorcu  postavši pričešće njegovog postojanja. Koje se satoji blaženstvu,  ali ne nikako u adskim mukama  napuštenosti od Boga. 

Faustovu dušu od đavola na kraju otimaju ispred nosa anđeli od  Boga poslati

U finalu tragedije Faustovu  dušu otimaju ispred nosa đavola od Boga poslati anđeli. Oni su izvojevali pobedu  nad tamnim silama  i to opet  ne pomoću oružja „plamenih mačeva „  nego isključivo pevajući uzvišene pesme  i razbacujući oko sebe rajsko cveće. Jednom rečju, rasprostirući oko sbe ljubav,  a ona je u stalju da sprži sile Tame  gore  nego adski oganj, i privlači Faustovu dušu koja nikad u  suštini nije bila od Boga odbačena. Po onoj već citirnaoj zapovesti  blaženstva  iz Besede na Gori. 

Faustov „duh“ je duh savremene  humanističke civilizacije 

Opisani lik naučnika,  razume se ,  ne icrpljuje se pojedinom ličnošću. U suštini „Faustov duh „-to je duh savremene  humanističke civilizacije  koja se odrekla   od konteplatovnog srednjevekovnog pogleda na svet u korist  delanja i traganja za istinom. Suprotno rasprostranjenom mitu ,  humanizam se ne pojavnjuje obavezno  vanhrišćanski,  a još manje kao antihrišćanski. 

Adam se može preobratiti u niže,  ali i u više,  božansko biće

Tako na primer,  veliki folosof i humanista, koji je živeo u međuvremenu između Gutenberga i Fausta u usta Božja stavlja i ovakve reči: “Ne dajemo mi tebi,  o Adame,  ni odrđeno mesto ni sopstveni lik,  ni osobena svojstva,  kako bi i mesto i lik o osobena svojstva ti imao po svojoj želji,  saglasno tvojoj volji i tvome izboru. Slika sličnih stvorenja određena je i ustanovljena  zakonima koje mi donosimo. Ti ipak nisi stešnjen nikakvim ogradama, određuješ svoju sliku po svom nahođenju,  ali u granicama koje  ti ja  postavljam. Postavio sam te u centar sveta kako bi odatle lakše mogao da posmtraš sve što postoji na svetu i sve što se na njemu zbiva. Nisam te stvorio ni nebeskim,  ni zemaljskim,  ni smrtnim,  ni besmrtnim  da bi ti sam,  slobodni i slavni majstor,  formirao sebe u u liku kakav ti zamišljaš. Ti se možeš preporoditi u niže,  nerazumno biće,  ali se isto tako možeš preporoditi pod uticajem svoje duše  u više,  božanstveno biće“. 

Možemo li navedeni citat smatrati'“ satanizmom „? Naravno da ne,  to je prosto opis velikih mogućnpsti čoveka kao Lika Božjeg i njegove neosporive  slobode,  prava i obaveza stvaralaštva. Izraženo posebno o jenavđelskoj priči o skrivenoj nadarenosti. 

Slobodu  neretko ljudi koriste radi sopstevne degradacije 

Druga je stvar to što se tom slobodom ljudi neretko koriste da bi produbili sopostvenu degradaciju –što se posbeno može primetiti  u poslenje vreme. Na kraju  epohe Renesanse i početkom Novog Doba  najbolji umovi čovečanstva,  proniknuti „faustovskim“ duhom,  dostavljali su ljudima znanja preko šptamapnih knjiga, otkrivali zakone prirode, utičući tako ne samo na materijalni,  nego i na duhovni progres čovečanstva. A, sada,  po gorkom zaključku filosofa Eriha Froma, potrošačko društvo je prevladalo,  tako da je pobedio princip“imati“,  a ne „biti“. 

Mefistofeli današnjice nemaju potrebne  ni za kakvim sablaznima radi porobljavanja ljudskih duša

I „mefistofeli „ našeg vremena  nemaju potrebe da za probljavanje duše koriste nekakve posebne  sablazni.  Sasvim je dovoljno da   duh učine jalovoim i da iz duše „odstrane „ sve visoke porive. Za nišče duho,  „alave „ i „žedne“postoji ipak izlaz u pokajanju,  praštanju i u ljubavi prema bližnjima. Ali teško“ništavnim“ koji su u sebi ugasili Duh,  Iskru Božju. Setimo se da da je takve Dante u „Božanstvenoj komediji „ smestio u Limb, prostor izvan predela osnovnih krugova Pakla. Jer u krugovima Pakla su „locirani „ oni koji su nešto sagrešili,  a u Limbu –„ništavni „,  oni koji nisu uradili ama baš ništa  čime  bi zaslužili neku pažnju. 
 

I zato se to ne može tumačiti samo kao bogoslovska sloboda velikog pesnika-humaniste. U Apokalipsi (Otkrovenju Jovanovu ) Gospod se takođe  obraća  ljudioma istog roda:  “Tako,  budući mlak,  i nijesi ni studen ni vruć,  izbljuvaću te iz usta svojijeh „(Otkrovenje Jovanovo,  3: 16,  prevod Vuk Stefanović Karadžić). 

I „Faustov duh“,  nažalost,  skoro sasvim ugašen u savremenom društvu  služi kao savršeno „odvraćanje „od degradacije i stanja potpune ništavnosti   koje ne prelazi granice brige za zadvoljavanje svojih sićušnih potreba i sitnih strasti.