Mrtva zemlja

Globalno zagrevanje i ozonske rupe postaju stvar prošlosti. Pred naučnicima i ekolozima se pojavio mnogo opasniji problem u datom trenutku – uvećanje pustinja. Svake godine teritorija nepogodnih za vođenje poljoprivrede i života postaje sve manje. UN, koje su započele borbu protiv proširenja pustinja 1977. godine, ne mogu da zaustave ovaj proces.

Svake godine oko 40 miliona ljudi postaju ekološke izbeglice. Oni pokušavaju da se presele iz sušnih regiona u predele sa povoljnijom klimom. Slične migracije su postojale i ranije, ali poslednjih godina su postale sto puta mnoćnije, a saučešća prema takvim iseljenicima je sve manje. Vrhunac je dostigao čovekov potrošački odnos prema zemljištu. Prema proračunima naučnika, svakog minuta zbog ljudske delatnosti u pustinju se pretvara 23 hekatra zemlje. Nju uništavaju ne samo sirovinska idnustrija i poljoprivreda, već i odusstvo potrebne nege, radova na obnovi. Na aktuelnom nivou razvoja nauke čovek je u stanju da poboljša situaciju u prirodnim pustinjama, ali praktično ne čini to, izjavio je potpredsednik ekološke organizacije Zeleni krst Aleksandar Čumakov:

- U zoni pustinja i polupustinja vlage koja postoji u vazduhu dovoljno je da se reše svi problemi. Ali struktura temperaturnog vertikalnog preseka je takva da nema uslova za kondenzaciju ove vlage. Ona prolazi pored ovih regiona i nikada tamo ne pada ili pada vrlo retko. Nema uslova za formiranje oblaka. Čovečanstvo bi moglo na neki način da se bori protiv toga. I postoje već primeri kako može da se bori. Time su se bavili u Francuskoj, u prekomorskim zemljama, na primer u Alžiru. Time se bave u Izraelu. Tamo postoji pustinja Negev, gde se nalazi poligon za stvaranje veštačkih oblaka i izazivanje padavina.

Zbog opustinjavanja sada stradaju mnogi regioni. Mrtve zone su počele da se pojavljuju u SAD, u azijskim zemljama. Najgore stvari stoje u Africi. Tamo se površine neplodnog tla uvećavaju ogromnom brzinom. Ekološku situaciju pogoršava i isušivanje prirodnih vodenih akumulacija. Ima nekoliko projekata kako spasiti od isušivanja na primer jezero Čad u centralnoj Africi. Ali svi oni ostaju na papiru, stmatra stručnjak za istoriju zemalja Azije i Afrike Aleksandar Vojevodski.

- Susedne zemlje pored jezera ne mogu da reše sproblem sopstvenim resursima. Države Čad, Niger, Nigerija nemaju sopstvene finansijske mogućnosti da reše ovaj problem, između ostalog da osiguraju prebacivanje vode iz basena Konga na sever kako bi se popravila situacija. Neophodna je pomoć međunarodne zajednice, ali to je već pitanje sasvim drugog nivoa.

Iz tog razloga afrikanci mogu samo da pobegnu od opustinjavanja. Oni prelaze na za sada još živu zemlju i u gradove. Tim povodom pojavljuje se mnoštvo socijalnih problema. Na primer, porast nezaposlenosti i kriminala. Bogatiji regioni jednostavno ne izlaze na kraj sa stakvom najezdom ljudi.

Ekološki problem se pretvara u socijalni. Ako se uvećanje pustinja nastavi, u istoj toj Centralnoj Africi teritorije nekoliko država odjednom će se sastojati samo od mrtve zemlje. Tada će potoci ekoloških izbeglica preći državne granice. I kako će se protiv takve pojave boriti političari i narodi, za sada je teško zamisliti.