Početna stranica > Novosti
Pre 160 godina, na dan 21. februara po starom, odnosno 4. marta po novom kaledaru 1852. u Moskvi je u umro slavni ruski prozni i dramaski pisac, Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Njegova smrt je obavijena nekim misterijama koje ni do dana današnjeg nisu razjašnjene.
U jesen 1851. g. Gogolj, čije se zdravlje osetno pogoršalo, se nastanio u domu svog prijatelja grofa Aleksandra Tolstoja na Nikitinskom bulevaru broj 7. blizu Arbatskog trga gde je nastavio sa pisanjem drugog dela „Mrtvih duša“. Tu je sada memorijalni centar „Dom Gogolja“koji čuva uspomene na poslednje dane autora „Revizora „. Ovde se preselio, tu mu je i suđeno bilo da umre.
Nasledni poltavski plemić Gogolj-Janovski, pošto je bio lišen nasledstva, ostao je bez novca i bez doma. Dugo je živeo u Peterburgu, Rimu, Moksvi po hotelima, u iznajmljenim stanovima, na gazdinstvima i u kućama kod prijatelja .
Vila sagrađena u stilu ampir grofa Aleksandra Tolstoja kako se pokazalo bilo je poslednje boravište autora „Šinjela „. Ovde su Gogolja voleli, stovrili mu izvanredne uslove za pisanje, topli domaći kutak. Ovamo su u goste dolazili pisci Sergej Aksakov, Turgenjev, Ostrovski, Danilevski, istoričar Pogodin, glumac Ščeškin, svetska lepotica Smirnova-Roser, u koju su bili zaljubljeni Puškin i Ljermontov. U toj kući je Gogolj čitao „Revizora „ i to tako izražajno i ubedljivo da je veliki glumac Ščekin ubeđivao slušaoce :“ Takvog glumca, koji bi mogao biti ravan Gogolju, nema u Rusiiji !“
Kad je prešao četrdesetu, tresla ga kriza srednjeg doba
Pošto je prešao četrdesetogodišnju granicu, kad se najčešće javlja kriza srednjeg uzrasta, Nikola Vaslijeviča su razdirale protivurečnosti :istvoremeno je maštao o književničkoj slavi i o tome da potpuno jednom zauvek prestane da piše.
Spremao se da otputuje u toplije krajeve gde su bklage zime, nameravo je da se posveti grofici Ani Vijelgorskoj, odlazo čak i Opitnu pustinju s namerom da se zamonaši, ali balgoslov od kaluđera svetitelja nije dobio.
Žukovski:Gogoljev pravi poziv je bilo monaštvo, da mu duša diše lako i slobodno
Narstajuća duševna kriza, pojačana možda i psihičkim oboljenjem, gonila je pisca u samoću koja je time bivala sve gorča što on ni sa 42 godine nije bio stvorio porodicu.
Gorf Aleksandr Tolstoj je upriličio crkvenmu skužbu u svom domu, ali je ubrzo od nje odustao kako bi poštedeo Nikolaj Vasiljeviča od dugog stajanja.
Ocu Matveju poverava da pročita drugi tom „Mrtvih duša“
Od kraja januara 1852. g. u domu grofa Aleksandra Tostoja bio je u gostima rževski protojerej otac Matvej ( Konstantinovski ) s kojim se Gogolj upoznao još 1849. g. Među njima se povela diskusija koja je bila ispunjena Gogoljevim dilemama i strahovima. Otac Matvej je zahtevao od svog prijatelja: “Odrekni se Puškina „. Gogolj mu je dao da pročita jednu varijantu drugog dela „Mrtvih duša“, pa je tako otac Matvej postao jedini čitalac te verzije drugog toma genijalnog romana. Vraćajući rukopis autoru, on se usprotivio da se pojedina poglavlja objave, pa je čak i molio da se komplentan rukpis spali.
Spaljuje rukopis drugog toma „Mrtvih duša“, gubi volju za životom, ni s kim ne razgovara
Smrt Homjakove, negativan sud Matveja Konstationvskog kao jedinog čitaoca jedne verzije drugog dela poeme „Mrtve duše“, uticale su da Gogolj potpuno odustane od pisanja, a ubrzo je i prestao da izlazi iz kuće. U tri časa noću između ponedeljka i utorka 11. na 12 ( 23-24) februar 1852. Gogolj je razbudio slugu Semjona, naredio mu da otvroi vrata od peći i da mu donese tašnu iz ormara. Uzevši iz tašne sveske Ggolj ih je bacio u peć i zapalio. Pošto je spalio rukopis, Gogolj je izgubio interesoasvnje za život, neprestano se molio, ni s kim nije razgovarao.
Upokojio se u rasvit zore 21. februara po starom ( 4. marta po novom kalendaru) 1852.
Vek i po posle
Vek i po kasnije, iskuni kolege-doktori rasprostrli su ovaj spisak: šizofrenija, manikalno-depresivna psihoza, pa čak i sputavanje homoskesulane sklonosti. Nijedna od dijagnoza nije bila takva da se nije mogla osporavati. Prisilno lečenje koje su lekari primenili poslednjih dana samo je ubrzalo rasplet.
Da li je, ustvari, Gogolj tada preminuo?
U to nisu bili sasvim sigurni ni savremenici ni potomci. Pateći od malarije i padajući u doboku komu, pisac se plašio da ga živog ne zakopaju pa je zato pisao prijateljima: “Amanet vam teški božji da se telo moje ne sahranjuje dok god se na njemu ne pokažu očigledni dokazi raspadanja. “
Od svega toga je nastala legenda: ko bajagi kad su 1931. g. prekopavali grobove oko Danilovskog manastira, kad su Gogolja ekshumanicirali i preneli njegove posmrtne ostatke na Novodevičje groblje, daske od sanduka su tobože bile izgrebane kao da se Gogolj probudio u grobu. Međutim, dokazi pisca Vladinira Lidina i kćerke Sitina, istoričara Moskve, Natalije, koji su oboje prisustvovali prekopavanju groba, dijametralno su se razlikovali u pogledu jedne bitne činjenice: da li je u grobu bila i glava pisac ?Prema jednoj verziji lobanju je prisvojio jedan od poznatih kolekcionara, neki Bahrušin. Po drugoj verziji, usled pomeranja slojeva zemlje prilikom raskopavanja groba glava je dospela nekako udaljena od tela i bila je takođe sahranjena u novoj grobnici.
Krunski dokaz Gogoljeve smrti: posmrtna maska vajara Ramazanova
Sasvim je ipak sigurno da Gogolj nije mogao biti živ sahranjen iz prostog razloga što je skulptor Nikolaj Ramazanov, koji je skinuo sa pisca posmrtnu masku svedočio o prvim znacima raspadanja tela. A i tehnologija je bila takva da je zahtetvala da se maska može skinuti samo sa mrtvaca: usta i nos su pri tom morali čvrsto biti zalepljeni gipsom.
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
Hronika kulturnih dgađaja u svetu 2012 (27.)
Sto šezdeset godina od smrti autora „Mrtvih duša“
MISTERIJA GOGOLJEVE SMRTI
Pre 160 godina, na dan 21. februara po starom, odnosno 4. marta po novom kaledaru 1852. u Moskvi je u umro slavni ruski prozni i dramaski pisac, Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Njegova smrt je obavijena nekim misterijama koje ni do dana današnjeg nisu razjašnjene. U jesen 1851. g. Gogolj, čije se zdravlje osetno pogoršalo, se nastanio u domu svog prijatelja grofa Aleksandra Tolstoja na Nikitinskom bulevaru broj 7. blizu Arbatskog trga gde je nastavio sa pisanjem drugog dela „Mrtvih duša“. Tu je sada memorijalni centar „Dom Gogolja“koji čuva uspomene na poslednje dane autora „Revizora „. Ovde se preselio, tu mu je i suđeno bilo da umre.
Osiromašeni nasledni poltavski plemić Gogolj-Janovski
Nasledni poltavski plemić Gogolj-Janovski, pošto je bio lišen nasledstva, ostao je bez novca i bez doma. Dugo je živeo u Peterburgu, Rimu, Moksvi po hotelima, u iznajmljenim stanovima, na gazdinstvima i u kućama kod prijatelja .
Vila u ampir stilu grofa Aleksandra Tolstoja blizu Arbata poslednje boravište autora „Šinjela „
Vila sagrađena u stilu ampir grofa Aleksandra Tolstoja kako se pokazalo bilo je poslednje boravište autora „Šinjela „. Ovde su Gogolja voleli, stovrili mu izvanredne uslove za pisanje, topli domaći kutak. Ovamo su u goste dolazili pisci Sergej Aksakov, Turgenjev, Ostrovski, Danilevski, istoričar Pogodin, glumac Ščeškin, svetska lepotica Smirnova-Roser, u koju su bili zaljubljeni Puškin i Ljermontov. U toj kući je Gogolj čitao „Revizora „ i to tako izražajno i ubedljivo da je veliki glumac Ščekin ubeđivao slušaoce :“ Takvog glumca, koji bi mogao biti ravan Gogolju, nema u Rusiiji !“
Mihail Pogodin, isprva njegov prijatelj i dobrotvor, a zatim umalo ne i neprijatelj, da bi ponovo postao Gogoljev prijatelj, učino je za pisca mnogo dobrog, a za uzvrat je od njega tražio publikacije za svoj časopis „Moskvičanin“. Gogolj inače nije podnosio obavezu da radi za časopise i bilo kakva zavisnot u pogledu objavljivanja dela bila mu je nepodnošljiva, posebno kad su časopisi bili u pitanju.
Kad je prešao četrdesetu, tresla ga kriza srednjeg doba
Pošto je prešao četrdesetogodišnju granicu, kad se najčešće javlja kriza srednjeg uzrasta, Nikola Vaslijeviča su razdirale protivurečnosti :istvoremeno je maštao o književničkoj slavi i o tome da potpuno jednom zauvek prestane da piše.
Spremao se da otputuje u toplije krajeve gde su bklage zime, nameravo je da se posveti grofici Ani Vijelgorskoj, odlazo čak i Opitnu pustinju s namerom da se zamonaši, ali balgoslov od kaluđera svetitelja nije dobio.
Žukovski:Gogoljev pravi poziv je bilo monaštvo, da mu duša diše lako i slobodno
„Pravi njegov pozv je bilo monaštvo“ pisao je Gpgoljev bliski prijatelj Vasilij Žukovski ističući pri tom:“Uveren sam da on nije počinjao svoje „Mrtve duše“ čiji završeak je ležao na njegovoj savesti i koji nije uspeo da napiše, on bi u tom slučaju odavno postao monah i bio bi savršeno spokojan stupivši u onu atmosferu u kojoj bi duša disala lako i slobodno „.
Narstajuća duševna kriza, pojačana možda i psihičkim oboljenjem, gonila je pisca u samoću koja je time bivala sve gorča što on ni sa 42 godine nije bio stvorio porodicu.
Smrt Jekatarine Homjakove, ožalostila i prestravila Gogolja
U januaru 1852. teško ga pogađa smrt Jektarine Homjkaova, žene Alekseja Homjakova i sestre njegovog prijatelja Nikolaja Jazikova. Njena smrt od tifusa bila je za Gogolja poslednji udarac od koga se, kako se, nažalost, ispotsvailo, nije nikad mogao oporaviti. Na parastosu je je priznao:“Za mene je odsad sve izgubljeno „. Gogolja je obuzeo strah od smrti i prestao je da se bavi književnim radom. Jednom noću je čuo glas koji mu je poručio da će uskoro umreti.
Gorf Aleksandr Tolstoj je upriličio crkvenmu skužbu u svom domu, ali je ubrzo od nje odustao kako bi poštedeo Nikolaj Vasiljeviča od dugog stajanja.
Ocu Matveju poverava da pročita drugi tom „Mrtvih duša“
Od kraja januara 1852. g. u domu grofa Aleksandra Tostoja bio je u gostima rževski protojerej otac Matvej ( Konstantinovski ) s kojim se Gogolj upoznao još 1849. g. Među njima se povela diskusija koja je bila ispunjena Gogoljevim dilemama i strahovima. Otac Matvej je zahtevao od svog prijatelja: “Odrekni se Puškina „. Gogolj mu je dao da pročita jednu varijantu drugog dela „Mrtvih duša“, pa je tako otac Matvej postao jedini čitalac te verzije drugog toma genijalnog romana. Vraćajući rukopis autoru, on se usprotivio da se pojedina poglavlja objave, pa je čak i molio da se komplentan rukpis spali.
U drugom tomu „Mrtvih duša“Čičikov zbog prevara biva osuđen na progonstvo
Prema svedočenju maloborjnih koji su bili upozanti sa sadržajem drugog toma „Mrtvih duša“Čičikov zbog prevara biva uhapšen, osuđen i poslat na progonstvo. Da bi štio verodostijnije opisao „lociranje“ mrtvih duša i maršrutu etapa Čičikova u progonstvu, Gogolj je pozajmio od Aksakova geografsku kartu Istočnog Sibira.
Spaljuje rukopis drugog toma „Mrtvih duša“, gubi volju za životom, ni s kim ne razgovara
Smrt Homjakove, negativan sud Matveja Konstationvskog kao jedinog čitaoca jedne verzije drugog dela poeme „Mrtve duše“, uticale su da Gogolj potpuno odustane od pisanja, a ubrzo je i prestao da izlazi iz kuće. U tri časa noću između ponedeljka i utorka 11. na 12 ( 23-24) februar 1852. Gogolj je razbudio slugu Semjona, naredio mu da otvroi vrata od peći i da mu donese tašnu iz ormara. Uzevši iz tašne sveske Ggolj ih je bacio u peć i zapalio. Pošto je spalio rukopis, Gogolj je izgubio interesoasvnje za život, neprestano se molio, ni s kim nije razgovarao.
Upokojio se u rasvit zore 21. februara po starom ( 4. marta po novom kalendaru) 1852.
Ne obazirući se na upozorenja prijatelja, on je nastavio da se strogo pridržava posta, i skoro prestao da uzima hranu, počevši tako veliki post ranije nego što propisuje crkveni kalendar. Stanje njegovog zdravlja bilo je sve gore i gore, da bi 18. februara potpuno prestao da uzima hranui pao u postelju iz koje se nikad više nije podigao. Nakon dva dana lekarski konzilijum odlučio je da ga prinudno hrane jer je kao rezultat najstrožeg dugotrajnog posta bio poptuno iscrpljen i izgubio snagu. Doktori nisu bili jednstveni u dijagnozi: neki su sumnjali u malariju, drugi su prepoznali menigitis, treći opet katar u želucu... Uveče je pao u nesvest, a ujutru 21. februara ( 4. marta po novom kalendru ) je umro.
Vek i po posle
Vek i po kasnije, iskuni kolege-doktori rasprostrli su ovaj spisak: šizofrenija, manikalno-depresivna psihoza, pa čak i sputavanje homoskesulane sklonosti. Nijedna od dijagnoza nije bila takva da se nije mogla osporavati. Prisilno lečenje koje su lekari primenili poslednjih dana samo je ubrzalo rasplet.
Da li je, ustvari, Gogolj tada preminuo?
U to nisu bili sasvim sigurni ni savremenici ni potomci. Pateći od malarije i padajući u doboku komu, pisac se plašio da ga živog ne zakopaju pa je zato pisao prijateljima: “Amanet vam teški božji da se telo moje ne sahranjuje dok god se na njemu ne pokažu očigledni dokazi raspadanja. “
Šta je bilo sa piščevom glavom ?
Od svega toga je nastala legenda: ko bajagi kad su 1931. g. prekopavali grobove oko Danilovskog manastira, kad su Gogolja ekshumanicirali i preneli njegove posmrtne ostatke na Novodevičje groblje, daske od sanduka su tobože bile izgrebane kao da se Gogolj probudio u grobu. Međutim, dokazi pisca Vladinira Lidina i kćerke Sitina, istoričara Moskve, Natalije, koji su oboje prisustvovali prekopavanju groba, dijametralno su se razlikovali u pogledu jedne bitne činjenice: da li je u grobu bila i glava pisac ?Prema jednoj verziji lobanju je prisvojio jedan od poznatih kolekcionara, neki Bahrušin. Po drugoj verziji, usled pomeranja slojeva zemlje prilikom raskopavanja groba glava je dospela nekako udaljena od tela i bila je takođe sahranjena u novoj grobnici.
Krunski dokaz Gogoljeve smrti: posmrtna maska vajara Ramazanova
Sasvim je ipak sigurno da Gogolj nije mogao biti živ sahranjen iz prostog razloga što je skulptor Nikolaj Ramazanov, koji je skinuo sa pisca posmrtnu masku svedočio o prvim znacima raspadanja tela. A i tehnologija je bila takva da je zahtetvala da se maska može skinuti samo sa mrtvaca: usta i nos su pri tom morali čvrsto biti zalepljeni gipsom.
Bilo kakobilo, posmrtna mistika zagonetnog pisca poput senke prati njegovu sudbinu, čuvajući tajnu za sva pokoljenja njegovih čitalaca, i dan danas, 160 godina nakon njegovog upokojenja.
- Povezane teme
- Hronika kulturnih dgađaja u svetu
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
19. maja na beogradskom aerodromu upokojio se jeromonah Roman (Matjušin) — pesnik sa gitarom, monah i čovek koji je Srbiju nosio duboko u srcu....
9. maja 1945. godine u 00:43 po moskovskom vremenu u Berlinu je potpisana bezuslovna kapitulacija nacističke Nemačke....
U Moskvi je predstavljen projekat spomenika pukovniku Nikolaju Nikolajeviču Rajevskom, koji će biti postavljen na jugu Srbije....
U svečanoj i dostojanstvenoj atmosferi u Ruskom domu u Beogradu, otvorena je izložba povodom velikog jubileja: 110 godina od formiranja Prve srpske dobrovoljačke divizije. Ova izložba okupila je ljubitelje...
Izložba slika tri umetnice - Irene Lazić, Ružice Mitrović i Ivane Stanisavljević Negić biće otvorena u četvrtak u Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju. Otvaranje izložbe je zakazano za 18....
Džingisidi, kako se nazivaju potomci velikog osvajača, činili su političku elitu moćne mongolske države Zlatne horde....
Ostale novosti iz rubrike »
SLIKA SEDMICE
VIDEO
VIDEO
VIDEO
