ŠTIGLIC SLOBODE I LASTAVICA LJUBAVI

Povodom   121.godišnjice  rođenja velikog pesnika Osipa Mandeljštama

Izdavačka kuća „Duh i litera „  iz Kijeva objavila je nedavno na ruskom  jeziku monografiju Jelene i Marine   Glazove „Na Danteovom tragu.Poetika i poezija Osipa Mandeljštama“koju  su ruska književna kritika i kulturna javnost dočkale sa doborodošlicom  i ocenile je kao jedno od najznačajnijih priloga tumačenju besmrtnog dela ruskog poetskog genija.

On je bio slobode trubadur, tvoraštva leppote pevač,progonjeni letopisac, svedok i žrtva  izopačenosti  đavololike vastu i adskog terora

Osip Madeljštam (1891-1938) je genije ruske i svetske poezije , čovek čija će se herojska , uzvišena i tragička sudbina   večno odslikavati u očima prosvećenih  ljudi nepokornih  teroru i tiraniji.On je bio  slobode   trubadur,tvoraštva  lepote pevač, progonjeni letopisac,  svedok užasne i nečuvene izopačenosti đavololilike vlasti i društva  vapsotavljene nad svim krugovima adskog terora .

Vodiči poput Danteovog Vergilija 

Autori monografije „Na Danteovom tragu „ književni   istraživači ,  su pouzdani vodiči po svim božanstvenim prostranstvima Raja, po svim kugovima Ada, koji su sami ljudi komletno izgrdili po sistemu „ključ u ruke“. Svuda je tuda za života  prošao sam pesnik Osip  Mandeljštam, bez vodiča.Sada, u monografiji , vodiči Mandeljštanovg pređenog puta kao u magnovenju  sa blagorodnim poštenjem svojstvenom Danteovom  Vergiliju ,sa revnosnom pažnjom prožetom ljubavlju, vode čitaoce po sporednim ulazima u  biografiju pesnika, po uzvišenim   putevima  po pozivu   od Boga poslanom, ali, ka  teško pojmljivim ali vazda  osmišljenim stvralačkim   ciljevima.Naići ćemo u ovoj knjizi i na neohodna, u svakom slučaju dobrodošla tumačenja  simbolističkog smisla  pojedinih stihova , strofa,  pa i celih pesama, proći ćemo zajdno sa pesnikom  i njegovim   vodičima po nepristupačnom  životnom bespuću  , koje  se izaražava na taj način što se  neustrašivo  kaže ono što su zaslužili   i ta osuda se hrabro baci  pred svinjske njuške ubica iz Ljubjanke i književnih podlaca  iz Saveza pisaca.

Zločinački smisao okretanja točka  i sovjeta Utopije 

Genije pesnika je na tragičan način shvatio „okretanje točka „i zločinački smisao „sovjeta „ Utopije.A sama ona,Utopija, otupivši od  prinudnog, u strahu od streljanja „entuzijazma „ ,nije ni primetila čudovišno ironični paradoks  ,pogubni ne samo za ruski narod -sovjete , a u suštini se radilo o instrukcijama  kako što bezbdenije  za svoju kožu sići sa lestvica evolucije i skernuti  sa puta Preobražaja  u predele najogavnijeg čovečjeg zverinjaka , u masovno potkazivanje , na teritoriju laži,lukavo  zamenivši   zlo za dobro,rečju, u sve nizine   svega onog što se u razvoju homo sapiensa vazda javljalo i do dana danšnjeg se javlja  u promenjenom po izgledu i zbog toga ne uvek prepozantljivom vidu kanibalizma.

Vodiči nasamarenih ljudskh gomila

Razume se da  su u zverskim zlim pogledeima neljudi  lično vodili nasamarene ćutljive  gomile , u osvetoljubivim pogledima  krvnika svih vremena i naroda pesnik je izgledao kao štetočina  književnog procesa  koji demnstrativno  odbija da svoje pero prilagodi   pesničkom bajonetu Majakovskog.  

Besomučg je stalno vodila  podmukla misao o osveti

Besomučnog  je stalno  vodila podmukla misao o osveti , ali  kao hijena  koja se igra sa ulovljenim zecom ,nije se žurio da kazni opadača,jedinstevnim  među ruskim pesnicima koji se osmelio da mu zalepi po brkatoj boginjavoj širokoj njuški tako gromoglasan  šamar , za koji je bio svestan da će  se neizbežno pročuti  po celom svetu i da će bilo po zvuku  ,bilo po odjeku , ta pljuska večno zvučati u akustici Istorije .On izbezumljen žudi za osvetom ali ne žuri, naprotiv ,sadistički sladostrasno se oblizuje  prateći po njuhu  kretanje progonjene žrtve , pesnika osuđenog na pogibiju koji već nije tražio spasenje,mada je privremeno našao skrovište kod svoje ucveljene Muze i buduće udovice Nađenjke.Samodovoljno   je, izvrćući ruski jezik , a istovremeno  kvareći divnu muziku gruzijskog , pred svojim satrapima postavljenim u ropski položaj  mrmljao:”Neki tamo, razmete li vi mene, ništožnij po sve poetuška služi ne našoj partiji, nego tamo nekoj i nekakvoj ,ne baš sasvim nepoznatoj  Muzi-Guzi.I zbog čega žuriti sa streljnejm?Neka utuve da progonstvo  nije poslastičarnica “.

Samo ko je meni ravan ubiti me može

 Blagodarno je srce autorima monogarfije Jeleni i Marini Glazovoj  koje čiatoce vode po Raju i Paklu Mandeljštama što  su svoju dragocenu knjigu  ilustrovale fragmenitma iz pesnikovih dela  pružajući samim tim ogromnu uslugu  čiatocima  kako onim koji su upoznati sa stvaralačkim opusom velikog Mandeljštama, tako i onim koji o njemu ne znaju baš mnogo.U jednoj od najznamenitijih  pesama u ruskom jeziku XX veka  “Za žubornu  plemenitost budućih vekova( “Za gremučuю doblest grяduših vekov” ) poslednji  stih glasi “ Samo meni ravan ubiti me može”. ( “I menя tolьko ravnый  menя ubit možet “ ) .Nad ovim stihom čitalac se mora zamisliti  i upitati :a koga zapravo pesnik (“on nije vuk po krvi svojoj “) smatra sebi ravnim?.Jasno je, međutim,da nije imao u vidu “vek –vukodlaka “, a još manje nedarovito ništavilo mesara Džugašvilija , i razume   se,i njegovo ljubjansko područje, a još manje nekog “kukavicau “ i nadmenog  krvoloka iz “trošnog blata “.Nemoguće je, a  i smešno , bilo bi pretpostaviti da se radi o nekomo od  genija prošlih ili sadašnjih  ,koga bi Mandeljštam mogao smatrati ravnim sebi  i svome genijalnom daru , da pomenemo Dantea, Puškina,Pasternaka  ili bilo kog drugog velikog pesnika.I stih “I mene samo onaj ko je meni ravan ubiti  može,” ima samo jedan svesno ispunjen  oprvdanoj gordošću smisao ne odnosi se samo na njegovog autora ,nego i na sve čudotvorne pojave pesnika i njihove poezije kojoj se i na taj način daje uzvišeni smisao besmrtnosti .Otuda on skromno nagoveštava i zato ne probija odjednom srce  svojom istinitošću , da njemu “ravnih” ,koji bi silom mogli ubiti pesnika , nema, nije ih bilo u prošlosti  i nikad ih neće ni biti .

Zalog besmrtnosti poezije

Ustvari,to i jeste zalog besmrtnosti poezije , pa otuda  nije slučajno  što  Mandeljštam ne pominje  ime ubice , ravnog sebi, Pesniku . Sama ta čijenica sa veličastvenom prostotom uzdiže Poeziju / Pesnika  koji su tako uzvišenog  roda da ih može pogubiti samo neko ko im je ravan, a takovg nema .Ubiti i pogubiti Pesnika  i zatrti Poeziju  može jedino  sam Stvoritelj , Tvoraštva Tvorac, kojeg je Pesnik prizvan da slavi i konačno podeli s njim sve radosti  postanja  i postojanja ,tragizam svesnih bića i mučenički znak raspeća , na što je sam Osip Mandeljštam , po sopstvenom priznaju , bio spreman.Kao ljudsko biće pesnika je moguće postaviti na spravu za mučenje,razapeti ga na steni ,udaviti u lagerskom blatu , takvih primera ima bezbroj u svetskoj  i ruskoj istoriji, ali ono što je napisano večnim perom je nemoguće  izatrti  sekirom privremenog moćnika makar on bio i moćniji od svih.Pesnik je samo jednim stihom u ništavilo srušio neljude koji su vladali Savezom sovjestkih pisaca ,kolega čankoliza  i šarlatana  sačinitelja agitpropovskih  mitoloških oda čijim strofama su opevali čoveka-đavola .

Štiglic slobode  i lastavica ljubavi

U monografiji “Na Danteovom tragu” koju prikazujemo    ,plastično i uzbudljivo su opisani poslednji  časovi pesnika izganika, numerisanog  zatvorenika  utamničenog  iza bodljikoavog ,devetog  kruga pakla  Gulaga ,u ćeliji  lagerske barake,na bolničkom ležaju. Kao da vidiš štiglica koji je opustio oslabljena krilca , svog smežuranog  i skupljenog u grudvicu svislog od studi   i gladi  u predsrmtnoj dremeži.Može biti da je umiruća ptica našla u sebi snage da za tren iščezne iz bolnice kao  neznana  herojina poezije  i da tako dospe pravo u bezdan smrti , načisto lišena vremena… Ali pre nego se stropoštala , gorda ptica je  našla  u sebi  snage da se trgne, nadahnuto po mandeljštamski  zabaci glavu , zatim iz razloga isključivo velikih pevačkih zasluga  njegovog greoceta, pred božanstvenim  zaljubljenim parom Jezika i Poezije , uzvisi se  u jednom trenu nad ćelijom , tamom,iznad boljikovim žicama  omotanih kula Kremlja , i evo ga kako nad  nad svima nama  uzleće  taj besmrtni štigličasti štiglic i vinu se za  lastavicom u nebesa spreman da “na prostorima otadžbine čudesne “ ( “Na prostorah rodini čudesnoй “) isteklom svoju krvlju i suzama veličanstveno i sa ushićenjem ukrasi neimarskim plačem sazdan spomenik   svom pijanom sabratu po peru , Jesenjinu  , i  to samo za jedan jdini njegov veliki stih:” Nesrećnike po tamnicama taj streljao nije “( “Ne rasststrelival nesčastnыh po tamnicah „ ) . 

Ptica pevačica dosta vremena u letu provela

Pošto je dosta vremena u letu provela ,  ptica pevačica pade iz beskrajnog plavog kruga podnebesja  , nožice nejne    i krilca joj  izgoreše na neugasivom ognju njene grobnice , odru svestki poznate vojnikinje  poezije , štiglica ljubavi i lastavice slobode, štiglica slobode i lastavice   ljubavi.