Sreća na ruskom

Pošto danas mnogi, pa čak i odrasli, nemaju nekog određenog pojma o sreći, već je predstava o njoj jednostrano-potrošačka, očigledno da one koji su zaboravili vredi podsetiti na tačno značenje reči sreća u Ruskom jeziku.
      Na ruskom imati sreću (rus. sčastje) znači posedovati deo (rus. čast) ili imati udela u nečemu. Izraz imati udela takođe ima veze s posedovanjem, ali s posedovanjem celine, bez podele na delove. U tome je prednost kad se ima udela. Navešćemo primere.
      Šta se može prisvojiti? Deo zemlje, deo opšteg bogatstva, zgrabiti deo kolača, upoznati neke „korisne ljude“ itd.
      Tu je očito nisko, koristoljubivo shvatanje sreće. Ono ne pruža duševnu radost, već donosi samo privremeno zadovoljstvo zbog uspeha. U samoj ideji podele je sadržano zlo. Svaka prevara, blud, nevera, makar i na rečima dovode do gubitka celomudrenosti (čestitosti), remećenja čovekove celovitosti. Zlo se sastoji u neprestanoj podeli. Počev od gramzivog povika „moje!“ i završavajući oduzimanjem duše od tela, posle čega leš smesta počinje da se raspada. Formula zlotvora na vlasti glasi: „podeli i vladaj“. Parola svih nevaljalaca glasi: „posle nas makar i potop“. Ali, onaj koji drugima oduzima, ni sam nije srećan. Njegovo zadovoljstvo se sastoji iz refleksa ulova (kao kod zveri). Ugrabio si, otkinuo, progutao. Zasitio si se, odmorio, ogladneo i -- ponovo „u lov“. Spazio si nešto kod suseda -- pozavideo mu, počeo da maštaš, izgubio spokoj. Nije ti uspelo da nabaviš -- naljutio si se, postao ljubomoran, počeo da se svetiš. U nečemu većem nisi imao sreće -- zapao si u očajanje. To ne miriše na odvažnost.
      Druga je stvar -- imati udela u nečemu razumnom, dobrom, večnom. Tu čovek prestaje da se boji za svoje sopstvo, već spoznaje radost usled jedinstva sa sebi sličnima. „Ljubav je -- po Platonu -- žeđ za celovitošću“, težnja za sjedinjavanjem delova. Čestitost (rus. porjadočnost) označava ljubav prema redu (rus. porjadok). U čestitom društvu je svima dobro, ali čovek i sam treba da bude čestit. Treba imati savesti, umeti žrtvovati svoje radi zajedničkog. Ponašanje čestitih ljudi odlikuje kultura, uljudna briga za okolne ljude. Celomudreni ne samo što sebe uzalud ne troši, nego i ništa unaokolo ne razara, čuva prirodu, ceni tuđi rad, poštuje zakon. Usled toga sadržajnost zanimanja, širina pogleda, odsustvo potrošačke zabrinutosti čine život kulturnih ljudi neuporedivo radosnijim od „prestižnog“ životarenja „lovaca“. Ali ni to još nije krajnji domet.
      Vrhunsko duhovno značenje sreće se sastoji u tome da se ima udela u Izvoru besmrtnosti, u sjedinjavanju čoveka sa Bogom. Pokajanje priprema vernika za susret. A Pravoslavni Hrišćani se u samoj Svetoj Tajni Pričešća sjedinjavaju sa Vaskrslim Hristom, kušaju Hleb večnog života. Šta može biti radosnije od posedovanja tog dela bitka?
      Ko se boji da tvori zlo, taj ima „strah Božiji“, koji je „početak mudrosti“ (Ps. 111, 10). Znači da je taj i mudar, jer je oslobođen straha od smrti, a s njim i svih ostalih strahova. Taj je, znači, i bogopodobnik, to jest sasvim čovečan. Pa to i jeste sreća -- živeti, ne bojeći se nikoga do Boga! U tome je i savršena odvažnost. I sve je tako jednostavno!
      Prvi ljudi u raju nisu znali za strah. Bili su besmrtni i srećni, dok nisu spoznali zlo, dok su verovali Bogu i izvršavali Njegovu zapovest -- ne diratii zabranjene plodove znanja dobra i zla. Poverovavši zmiji-kušaču, izgubili su istinsku veru, samovoljno prekršili spasonosnu zapovest i stekli udeo u zlu. Tada su okušali smrt i lišili se rajskog blaženstva. Izgubivši strah Božiji, počeli su da se boje svega ostalog. I tada je, radi spasenja zabludelih, smrtnom čovečanstvu bila darovana vrlina odvažnosti. Ona nas kako iznutra tako i spolja štiti da nas ne podjarmi tama. Ali, odvažnost se stiče jedino uz svesno odricanje od zla. Kad se ima udela u dobru.