MILO KENJIĆ ZA SLOBODU I UJEDINJENJE SRPSKOG NARODA

 

Kada se jedan malobrojni narod nalazi na takvim geografskim koordinatama, kao što je to slučaj sa srbskim, razumljive su geopolitičke i istorijske konsekvence koje takav položaj donosi: neprestana istorijska borba za očuvanje svog identiteta i opstanka, ponavljajuće nasrtanje mnogobrojnih aspiranata na njegovu slobodu i nezavisnost, vekovno podnošenje a nepriznavanje ropstva, dugi periodi otpora, borbi i ratova s jedne i kratka razdoblja mira i oporavka sa druge strane, i bezuslovna neusahla potreba da se, zbog svega toga, porodičnim vaspitanjem i društvenim obrazovanjem stalno odgaja prepoznatljiva tradicija pripremanja muškog potomka za jedno od najvažnijih i najcenjenijih zanimanja, koje se može postići u životu – poziv oficira kao branioca roda i otačastva.

 

Uprkos svesti o težini i rizicima, koje ovaj poziv donosi, ljudi iz naših krajeva nisu se mnogo dvoumili oko opredeljenja za vojnu službu, ukoliko bi im psihofizičke predispozicije i umne sposobnosti davale izglednu priliku da se školuju na vojnim učilištima. Nakon ''svršene škole'' svaki bi oficir, bez obzira da li je u službi carske, kraljevske ili republikanske vojske, svakako bio svestan i ''usuda svog poziva'', koji se ispoljavao u dva aspekta: ukoliko bi se ratni okršaj okončao trijumfom, sledi relativno uživanje u društvenim priznanjima i drugim benefitima, koje svi režimi nude svojim zaslužnim ratnicima; ako bi se pak doživeo vojnički poraz ili se izgubila politička bitka, onda se valjalo stoički nositi sa posledicma promenjene društvene stvarnosti. U oba ova slučaja visokomoralnim i dostojanstvenim pojedincima preostajala je primena iskonske narodne mudrosti: ''U slavi se ne ponesi, u zlu se ne ponizi''. Takav odnos prema prevrtljivoj vojničkoj sudbini imao je i oficir Milo Kenjić. U intervalima, kada je dobijao pregršt visokih vojnih domaćih i inostranih odlikovanja, pokazivao je ponos, ali i skromnost i mirnoću, kojom je nosio slavu i društvena priznanja, izbegavajući prenaglašeni sjaj ceremonija i javnog oglašavanja. Na drugoj strani, kada je kao internirac u logoru Boldogason u Prvom svetskom ratu ili kao stanovnik surovog nemačkog logora Osnabrik u Drugom svetskom ratu spoznao grozote, stoički je podnosio neljudski život, ostavljajući častan i svetao primer mlađim pokolenjima svoga naroda, kako se treba ponašati u trenucima najvećih ljudskih iskušenja, koja stavljaju i sâm život na kocku. 

 

Uz sve ovo, posmatrano sa stanovišta ličnog prisustva u istorijskom događanju, oficiri Milove generacije su bili duboko svesni da su ratne operacije u Balkanskim ratovima, i posebno u Prvom svetskom ratu, ona istorijska prekretnica od čijeg ishoda zavisi ostvarenje vekovnih narodnih težnji za slobodom i konačnim ujedinjenjem okupiranih teritorija srbskog naroda u jednu državnu zajednicu. Iz te svesti je proistekla potreba da mladi, izvanredni i školovani oficir odluči da, uprkos mnogobrojnim obavezama u sudarima sa neprijateljima, pristiglih sa raznih strana na krvavo balkansko bojište, mora da nađe vremena (obično noću i u retkim prilikama, kada nije bilo pohodâ, akcijâ i okršajâ), kako bi im gledano iz fokusa budućih naraštaja  ostavio dragoceno, istinito i autentično svedočenje o nacionalnooslobodilačkoj epopeji jednog dela srbskog naroda, kome je neposredno pripadao. Ka dostizanju tog uzvišenog cilja njegov lični, kao i doprinos jedinice kojom je komandovao, bio je značajan, istorijski vidljiv i adekvatno vrednovan od mnogih domaćih i stranih učesnika tog veličanstvenog istorijskog poduhvata jednog malobrojnog ali viteškog, izmučenog ali istrajnog naroda, kakvim se nesumnjivo pokazao srbski narod na svetskoj istorijskoj pozornici.

 

Čitajući njegov ratni Dnevnik u Vojno-istorijskom institutu u Beogradu, za moje potrebe i mnogo pre nego što će u ovoj knjizi, konačno, biti prvi put javno publikovan u integralnom obimu, uverio sam se sa koliko je skromnosti, ličnog poštenja, ali i analitičnosti, u skladu sa postulatima svestranog obrazovanja, kojeg je stekao u vojnim školama, ispisivao njegove stranice. Za one, kojima ova tematika nije strana i koji je unapred ne odbacuju zbog ''prevaziđenosti'', dopašće se preciznost u nabrajanju činjenica, kojima se na kraju postiže ''uviđaj položaja'' u kom se nalazi komandant sa svojom borbenom jedinicom: ispisani datumi, tačne satnice, unošenje karakterističnih podataka od interesa za buduće pravilno razmatranje preduzetih akcija, nabrajanje i najsitnijih toponima iz geografije prostora u kom se kreće, bilansiranje materijalnih i ljudskih resursa pre i posle borbenih okršaja, i mnogo toga još. Upoznavajući se bliže i podrobnije sa takvom stručnom analizom, lakše se i uverljivije mogu prihvatati od mnogih relevantnih vojnih eksperata i istoričara izrečene ocene, da je pozitivan ishod ratnih operacija po manje brojne borbene grupacije, uprkos ekstremnoj nesrazmeri i u ljudstvu i u opskrbljenosti naoružanjem i vojnom tehnikom, objašnjiv presudnom ulogom pojedinaca, koji su imali i snage, i znanja, i talenta da, pravovremenim i pravilno izvedenim borbenim akcijama u optimalnim okolnostima, iznude povoljan ishod.

 

Priznatim i mnogo hvaljenim vojskovođama iz tog istorijskog perioda, koji su bili na čelu neuporedivo većih vojnih formacija ili štabova srpske vojske, pridružuje se  svakako i oficir Milo Kenjić, znameniti komandant Šekularsko-trepačkog bataljona, koji je svojim herojskim držanjem u borbi i umešnim rukovođenjem i komandovanjem svojom, iako malom, borbenom jedinicom postizao uspehe i za hvalu i za čuđenje. Za hvalu  zbog izrazite efikasnosti njenih borbenih udara, jurišâ, kontranapada, zasedâ i drugih taktičkih oblika nanošenja gubitaka neprijatelju. Za čuđenje jer ni mnogo veće vojne formacije, gledano ''objektivno'' i ''knjiški'', nisu mogle računati na uspeh u širim i opsežnijim operacijama, a baš je to polazilo za rukom njegovoj ''maloj, ali odabranoj'' jedinici. Time se pouzdano objašnjava i druga činjenica, da je ovaj bataljon imao relativno dugačak borbeni hod. Od zavičaja (Šekular, Mokra, Sjekirica, Vaganica) i bliže okoline (Čakor, Plav, Gusinje, Andrijevica, Berane, Rožaje) pa sve do dalekih destinacija u raznim pravcima (Bogićevica, Dečani, Peć, Đakovica, Pljevlja, Metaljka, Čajniče, Goražde, Višegrad, Suva gora, Vranovina, Paštan brdo, Varda, Vihra, Sokolovići, Rudo, Uvac, Priboj, Nova Varoš, Sjenica, Novi Pazar), čime se mogu pohvaliti samo brojno veće, pa time i snažnije vojne formacije. To je najubedljiviji dokaz o vrlinama jedinice i njenog komandanta, koji su na svim tim frontovima vodili ozbiljne i česte borbe i uspevali da se, i uprkos neizbežnim gubicima u ljudstvu i naoružanju, uvek iznova ''regenerišu'' i pripreme za dalje vojevanje, nošeni najuzvišenijim idealom svoje generacije – borbom za slobodu svog naroda.

 

Svako od nas, ko makar ''školski'' poznaje svoju nacionalnu istoriju, znaće kako da oceni činjenicu da je legendarni serdar Janko Vukotić svog oficira Mila Kenjića nazvao ''drugim Obilićem'', pa postaje nesuvislo da bilo ko od nas iznosi svoje stavove o Milovom etičkom kodeksu i izvanrednim profesionalnim sposobnostima. Ipak, dodaćemo samo to, da je njegovo vojničko držanje i ophođenje sa ljudima, na čijem je čelu bio neprestano dan i noć, stvorilo lik, koji se stopio u one retke, ali uzbudljive istorijske legende, koje svedoče ''o spremnosti svakog borca da pogine, ako treba'', da bi sačuvali svog komandanta. Obično bi ovakva opaska, izrečena u normalnim mirnodopskim vremenima, izazivala verovatno podozrenje i podsmeh, ali se u ovom slučaju zbilja može uzeti kao najubedljivija potvrda dobrovoljnog fanatizma ljudi, međusobno srođenih istim idealima i vrednostima, za koje žive i za koje se bore.

 

I ako danas, sa pristojne istorijske distance, posebno mlađima, ovakva štiva mogu izgledati ''neaktuelna'', proučavanje zavičajne žive istorijske arhive i izdvajanje i isticanje onih, koje je greh zaboraviti, ima i danas svoje pristalice i sledbenike. Nesumnjivo je da su se umnogome promenili i ratovi i ratne veštine, i to do jasnih granica neuporedivosti u odnosu na prošlost, pa ipak se još može reći, uz sav oprez oko razumevanja kakav prijem ovakvi primeri mogu imati u svesti današnjih mladih naraštaja, da ''svetlih primera nikad nije dosta''.

 

Sarađujući intenzivno sa autorima ove dragocene istorijske monografije bio sam u prilici da osetim požrtvovanu predanost, kojom su rukovođeni u prikupljanju autentične, raspoložive i pisane građe, kako bi se, prevashodno Milu Kenjiću kao dostojnom oficiru srpske vojske, ali i svim znanim i neznanim ljudima iz svog šireg zavičaja, koji su po svom istorijskom biću sledbenici njegove paradigme, odužili na trajan način, bar u literaturi.

Utisak je da su taj svoj cilj dosegli.

 

                                                                                                            Zoran Vulević