Razarači: okosnica savremene flote

U Rusiji se nastavlja rad na razaraču nove generacije. Danas su brodovi ove klase postali glavna borbena snaga mnogih flota i po svojim mogućnostima se pre mogu nazvati krstaricama. Serijska proizvodnja ovakvih brodova predstavlja neophodan uslov za stvaranje okeanske flote, koja je u stanju da obavlja zadatke daleko od obale.

Ko će naslediti „Sovremenog“?

Poslednji razarači proizvedeni u SSSR bili su brodovi po projektu 956, poznati po nazivu glavnog kao razarači tipa „Savremeni“ (u Rusiji se razarači tradicionalno nazivaju pridevima). Proizvodnja glavnog „Savremenog“ je počela u martu 1976. godine, a u stroj je ušao 1980. godine. Šesnaesti i poslednji razarač ovog tipa napravljen za RM Rusije – „Neustrašivi“, koji danas nosi ime „Admiral Ušakov“, uveden je u stroj 1993. godine. Još četiri broda po projektu 956 su 1999-2006. godine završena po narudžbini RM Kine.

Brodovi ove vrste dobijaju pohvale zbog dobrih osobina kretanja i udarnih mogućnosti, ali su izvesni nedostaci projekta doveli do prilično brzog otpisa osnovne mase razarača ovog tipa u postsovjetsko vreme. Ahilova peta je zastareli energetski uređaj parne turbine, koji je manje ekonomičan i pouzdan od gasne turbine na protivpodmorničkim brodovima koji su istovremeno građeni po projektu 1155 „Udaloj“. Osim toga, mogućnosti protivbrodske i protivvazdušne odbrane razarača nisu dobile najvišu ocenu. Zbog toga se danas u stroju nalaze samo tri „Savremena“ od 16 proizvedenih. Još dva broda se nalaze na remontu, a četiri na konzervaciji, očekuju da njihova sudbina bude rešena. Poređenja radi, od dvanaest BPK po projektu 1155 u stroju je ostalo osam brodova.

Mane razarača po projektu 956 bile su očigledne još u SSSR gde je na kraju projektovan i proizveden brod po projektu 1155.1 koji je trebalo da objedini pouzdanu energetiku i protivpodmorničke mogućnosti BPK projekta „Udaloj“ s udarnim mogućnostima „Savremenog“. Nažalost, napravljen je samo jedan takav brod – „Admiral Čabanenko“, koji je proglašen za jedan od najboljih brodova RM Rusije. Započet u februaru 1989. godine i porinut u decembru 1992. godine uveden je u stroj tek 1999. godine – postsovjetska stvarnost nije pogodovala brzom završavanju i testiranju ratnih brodova.

Uostalom, ni „Čabanenko“ nije bio idealan – do vremena njegovog uvođenja u stroj u SAD je napravljeno skoro tri desetine razarača tipa „Arli Burk“ (Arligh Burke), koji su de facto odredili standard brodova ove klase na današnji dan. Glavni adut „Burka“ (i većih krstarica tipa „Tikonderoga“) predstavljao je višefunkcionalni borbeni informaciono-upravljački sistem (BIUS) „Idžis“ (Aegis) koji je u kombinaciji s uređajem za vertikalno lansiranje Mk 41 ove brodove pretvorio u univerzalne borce. U uređaju Mk 41 moguće je bilo locirati praktično svu nomenklaturu protivbrodskih i zenitnih raketa, kao i protivbrodskih raketnih torpeda, koje RM SAD poseduje u svom naoružanju. „Čabanenko“ je, kao i njegovi prethodnici po projektu 1155 takođe imao uređaj za vertikalno lansiranje (UVL), ali se on može koristiti samo za lansiranje zenitnih raketa srednjeg dometa 9M330 kompleksa „Kinžal“. Osim toga, domaća flota nije raspolagala BIUS s mogućnostima „Idžis“.

Polazni zahtevi

Dakle, iskristalisali su se glavni zahtevi u pogledu „razarača budućnosti“: postojanje višefunkcionalnog BIUS, koji omogućava praćenje, navođenje na cilj i pogađanje cilja na površini, pod vodom, u vazduhu i na kopnu, kao i upravljanje kako pojedinačnim brodom, tako i čitavim kombinacijama, uključujući letelice različitih kategorija i uređaje za vertikalno lansiranje s širokom nomenklaturom municije koja se koristi. Specifični zahtevi RM Rusije su na kraju iziskivali stvaranje dva tipa UVL – univerzalnog brodskog streljačkog kompleksa (UKSK) i UVL manje mase i dimenzija za zenitno-raketni kompleks „Redut“. Oba uređaja mogu koristiti različite tipove raketa – u UKSK se smeštaju protibrodske rakete „Oniks“, kao i sva nomenklatura raketa kompleksa „Kalibar“ – od strateških krilatih raketa do protivbrodskih raketnih torpeda. Jedan modul UKSK može da primi 8 raketa. U modul sistema za lansiranje „Reduta“ mogu se natovariti četiri zenitne rakete srednjeg dometa (do 150 km) 9M96E i 16 – malog (do 15 km) – 9M100. Rakete malog dometa se lociraju u kontejnere po 4 komada u jednoj ćeliji. Tako, na primer, ruska korveta „Saobraziteljni“, koja ima tri modula „Redut“ po 4 ćelije u svakom, može da ponese 12 raketa srednjeg dometa ili 48 raketa malog dometa ili njihove različite kombinacije.

Istovremeno s naoružanjem stvaran je i novi sistem upravljanja – danas ruska flota postepeno prelazi na „Sigmu“ – univerzalni BIUS, jedinstven za sve nadvodne ratne brodove nove generacije, koji se samo malo razlikuje u zavisnosti od klase i naoružanja konkretnog broda.

„Sigma“ je u svojoj prvoj varijanti testirana na fregati „Neustrašivi“, koja je proizvedena 90-ih godina. Njena savršenija verzija je primenjena na korvetama tipa „Streguščij“, kako na onim koje su već ušle u sastav flote, tako i na one koje se danas grade za RM Rusije. Svoju „Sigmu“ dobijaju fregate nove generacije i ona će u sledećoj obnovljenoj verziji postati „elektronski mozak“ novih razarača.

Finansijska ograničenja borbenih mogućnosti

Pitanje čije rešavanje danas predstoji jeste u kom odnosu će biti mogućnosti razarača i njegova cena. Zasad nema detaljnih informacija o projektu. Sudeći po svemu, radi se o tri moguće varijante. Prva je brod s potisnom silom od 900 tona s energetskim uređajem gasne turbine, 130-mm artiljerijom, naoružan najverovatnije s četiri modula UKSK (do 32 rakete zbirno). PVO broda će biti obezbeđena uz pomoć 16 modula ZRK „Redut“ (do 4 rakete srednjeg dometa ili do 16 raketa malog dometa u svakom modulu, odnosno od 64 do 144 zenitne rakete zbirno, u različitim kombinacijama).

Jača, ali i skuplja jeste 12000-tonska varijanta razarača, koji najverovatnije može biti snabdeven 152-mm artiljerijom i nosiće znatno veći „raketni arsenal“. Treća varijanta razarača će se uz dimenzije i bojne mogućnosti otprilike slične drugom, razlikovati po atomskoj energiji – nije isključeno da će u toj varijanti biti ekonomičnija od gasnih turbina po vrednosti životnog ciklusa.

Teško je reći koja će od tri varijante biti izabrana. Vrednost ovakvog broda u seriji će, opet – kako se pretpostavlja, iznositi oko 40-60 milijardi rubalja, a u principu, RM Rusije je potrebno minimum 12-16 sličnih bojevih jedinica koje su u stanju da uz podršku fregata i korveta postanu okosnica morske snage Rusije na Severu i na Dalekom istoku. Dobivši i osvojivši priličan broj raketnih brodova, od korveta do razarača, flota će pored svega ostalog, biti spremna za formiranje kompozicija stalnog dejstva, čije „jezgro“ mogu postati modernizovane raketne krstarice, univerzalni desantni brodovi, a u perspektivi – nosači aviona.

Projekat perspektivnog razarača za RM Rusije treba da bude odbranjen 2014. godine i imajući u vidu nivo završenosti glavnih elemenata opreme i naoružanja, radovi na glavnom delu mogu početi već 2015-2016. godine. Nije nam preostalo još mnogo da sačekamo.

Ilija Kramnik,