Groblja imperija sa nadgrobljem iluzija

Snage NATO-a u toku realizacije tekuće misije u Avganistanu ponavljaju greške sovjetskog rukovodstva. Takvo tvrđenje sadrži se u referatu objavljenom ovih dana u ministarstvu odbrane Velike Britanije, o kojem je saopštio Bi-bi-si. Kako se podvlači između ostalog u dokumentu, cilj svake vojne kampanje bio je pokušaj da se nametne Avganistanu tuđa ideologija: u slučaju sovjetskog prisustva – komunistička, a u slučaju Severnoatlantske alijanse – zapadna.

Autori referata dolaze do neutešnih zaključaka. Obe kampanje su bile neuspešne sa tačke gledišta međunarodne zajednice. Njihovi učesnici nisu uspeli da poraze protivnika, niti da preuzmu kontrolu nad državnim granicama, da osiguraju zatšitu civila. U referatu se izražava sumnja u uspeh misije ISAF koja se bliži kraju. Danas ne postoje garancije da će se aktuelno afganistansko rukovodstvo zadržati na vlasti, tvrde autori dokumenta. Između ostalog, oni ne smatraju da je moguće oceniti rezultate još nezavršene kampanje.

Referat je indikativan kao prvo po tome što je upravo Velika Britanija bila glavna saveznica SAD prilikom pokretanja operacije Nepokolebiva sloboda. Cilj operacije je kao što se zna bilo svrgavanje režima talibana, oslobađanje teritorija zemlje od njihovog uticaja, zarobljavanje terorista Al-Kaide i organizacija suđenja nad njima. A kao drugo, zanimljiv je jedan od glavnih zaključaka referata. On se sastoji u tome da su neuspesi svake kampanje, kako sovjetske, tako i aktualne, postali pretpostavljka za gubitak svetskog vođstva za obe velike države – bivši SSSR, a zatim SAD. Verovatno da je danas preuranjeno primenjivati ovaj zaključak prema glavnom inicijatoru rata protiv međunarodnog terorizma. A neke stranice prošlosti ne smeju se zaboraviti. Posebno sada kada se rezimiraju rezultati avganistanske misije.

U poslednje vreme analitičari sve češće ponavljaju tezu u tome da tokom istorije Avganistana niko nije uspevao da pokori narod ove zemlje. I tim povodom sve češće se ponavlja izraz da je Avganistan groblje imperija. Naravno, u tim tvrdnjama ima dosta legendi. Avganistan je pustinjski, planinski i malo uređen prostor, koji se poredi takođe sa „kućom pored puta“. Ovde je prolazio veliki put svile, i nije slučajno zemlja vekovima, poput magneta, privlačila velike imperije drevnih i kasnijih vekova. Jasno je takođe da hrabra, ali razjedinjena plemena koja žive na ovoj teritoriji nisu uvek mogla da se suprotstave dobro naoružanim organizovanim armijama.

Izvesno vreme ovde je vladao Aleksandar Makedonski, počevši čak da podiže gradove i sanjajući da ostvari, kako je govorio „svadbu“ Istoka i Zapada. Hteo je da izgradi ovde društvo sa nekakvom „vasionskom“ kulturom i religijom. Ali svoju vlast je mogao da drži samo zahvaljujući stalnim žestokim bitkama sa neustrašivim avganistanskim ratnicima. I posle smrti velikog osvajača konstrukcija koju je on gradio i koja se držala na oštricama mačeva i kopalja, brzo se srušila. Privremeni uspeh su kasnije postizali potomci Džingis-kana i Tamerlana. Ipak rezultati njihovih pobeda takođe nisu bili dugovečni. Ali posebno čudi to što je najžešće poraze ovde pretrpela u 19. veku Britanska imperija, koja je dva puta pokušavala da utvrdi u Avganistanu svoju vladavinu. U jednoj od krvavih bitaka poginulo je 13 000 Britanaca i nemački pesnik humanista Teodor Fontane čak je posvetio tom događaju baladu Avganistanska tragedija.

A već na zalasku 20. veka u Avganistan je došao bivši SSSR. Deset godina pokušavao je da formira i ojača u Kabulu prosocijalistički režim. Istina, pravde radi treba primetiti da je to bilo učinjeno posle upornih molbi avganistanskog rukovodstva. Iz zvaničnih izbora zna se da je takvih obraćanja početkom 1979. godine bilo preko 20. Krajem iste godine stiglo je još 7 zvaničnih mobli o povlačenju trupa. Na kraju se Moskva na takav korak odlučila. Treba uzeti u obzir da je upravo Sovjetska Rusija prva od zemalja priznala 1919. godine nezavisnost Avganistna i da je uvek bila zainteresovana za razvoj prijateljskih veza sa ovom zemljom.

U svakom slučaju, sovjetski eksperiment nije uspeo. Deset godina posle ulaska sovjetskih trupa u Avganistan, SSSR je odatle otišao. Otišao, nadajući se da žrtve nisu bile uzaludne. Na to se u razgovoru za Glas Rusije seća Rajnhard Eres, davnašnji poznavalac Avganistana. Ranije vojni lekar nemačke vojske, posle odlaska u penziju osnovao je zajedno sa ženom Anetom privatnu dobročiniteljsku odrganizaciju Pomoć deci Avganistana i u ovoj zemlji nije privremeni gost, već realni učesnik obnove.

- Znam Avganistan najmanje 25 godina, kaže doktor Eres. Sećam se da su povodom povlačenja sovjetskih trupa listovi bivšeg SSSR i Nemačke pisali otprilike tako: Hrabra Sovjetska armija može mirno da se povuče. Ona je ispunila svoj bratski socijalistički dug. Avganistan je danas stabilna zemlja sa dostojnim predsednikom. Ostavljamo ovde borbeno sposobnu avganisansku armiju. Vraćamo se kući sa osećajem zadovoljstva. Ali kako se zna, sve se desilo suprotno.

Doktor Eres je u pravu nesumnjivo u tome što svoje ciljeve u Avganistanu SSSR nije uspeo da dostigne. Ali opet, pravde radi, treba dodati da su pored svih surovosti ovog rata u zemlji radili sovjetski stručnjaci i građevinari. Prema svedočenju bivšeg komandanta 40. armije generala Borisa Gromova, sada člana Saveta Federacije, od 1980. do 1988. godine u Avganistanu je uz pomoć SSSR bilo izgrađeno 65 velikih socijalno-ekonomskih objekata. među njima preduzeća i hidrocentrale, imigracioni objekti i škole, putevi i mostovi. Geolozi su otkrili niz nalazišta ruda. Za SAD, a zatim i za njihove NATO partnere na prvm mestu, po ocenama vojnih eksperata, od početka je bila vojna komponenta avganistanske misije.

Tako da vraćajući se referatu britanskog ministarstva odbrane, treba ipak priznati da rat protiv terora Bele kuće, započet pre 12 godina, teško da je postao ogledalski odraz onoga što je dostigao i što nije uspeo da izvrši bivši SSSR u Avganistanu. A sa tačke gledišta pokušaja da se tamo napravi novo uređenje, po svojetskom ili zapadnom obrascu, glavna je greška koja je ponovljena potpuno. Povodom drugih aspekata operacije Nepokolebljiva sloboda, između ostalog pravnih, mišljenja analitičara se razilaze.

Kao što se zna, povod za američki upad u Avganistan bilo je odustajanje talibana koji su se nalazili tada u vlasti da izruče SAD teroristu broj jedan Osamu bin Ladena, optuženog za organizaciju rušenja kula-blizanaca Trgovinskog centra u Njujorku 11. septembra 2001. godine i napad na zgradu Pentagona kod Vašingtona. Ovi teroristički akti su bili izjednačeni sa vojnom agresijom protiv SAD, što je omogućilo Beloj kući prvi put u istoriji da se pozove na član 5 Severnoatlantskog sporazuma o kolektivnoj bezbednosti. S pravnom stranom ovakve ocene ne slažu se svi eksperti u oblasti međunarodnog prava. Kako smatra na primer berlinski profesor prava Gregor Širmer, čije reči citira nemački Junge Velt, to bi bilo zakonito samo ukoliko bi Avganistan kao država proglasio rat SAD. Nije bilo, razume se, nikakvih molbi iz Kabula da se u Avganistan uvedu američke trupe.

I još jedna nijansa. Postoji mišljenje da je Osama bin Laden, glavni terorista planete, bio u stvari plod Cije. Specijalne službe SAD su ga koristile kao jednog od glavnih organizatora borbi protiv sovjetskih trupa. Kada su one otišle, predvodnik Al-Kaide i njegovi saborci u traganju objekata za teror okrenuli su oružje protiv bivših gazda. Takva je ironija sudbine u Avganistanu.

Za godinu i po glavna supersila planete, praćena počasnom pratnjom saveznika, napustiće Avganistan. Da li će on postati groblje i za nju? Najverovatnije ne. A za iluzije o preuređenju života Avganistana snagom oružja, na čijim nadgrobnim spomenicima su uklesana imena počev od Aleksandra Makedonskog verovatno hoće. Hteli bismo da zaključimo rečima potpedsednika Akademije geopolitičkih problema Vladimira Anohina povodom sumnji u uspeh misije u Avganistanu:

- Avganistan nije zemlja koju treba pobeđivati. Sa Avganistanom treba trgovati. I ne više od toga.

To se odnosi ne samo na Avganistan.

Oleg Severgin,