Teodor Zisis: PRAVOSLAVNA CRKVA NIJE BILA PRISUTNA NA USTOLIČENJU PAPE

 Savremena poruka svetog Grigorija Palame

Neviđeno i nečuveno, „prepuno srama“, za pravoslavne bilo je sve ono što se desilo tokom ustoličenja novog pape Franciska I, nažalost na čelu sa vaseljenski patrijarhom Vartolomejom I, uz pratnju predstavnika autokefalnih Pravoslavnih Crkava.

Ne, tamo nije bila prisutna Jedna, Sveta, Katoličanska i Apostolska Crkva, Crkva velikih ispovednika vere protiv jeresi Papizma: svetog Fotija Velikog, svetog Grigorija Palame, svetog Marka Efeskog, svetog Nikodima Svetogorca, svetog Kozme Etolskog, svetog Justina Popovića, Svetogorskih Otaca mučenički postradalih u doba latinoumnog patrijarha Jovana Beka, prepodobnomučenika sveštenog manastira Kantara na Kipru, u naše vreme zaklanih Srba Pravoslavnih od strane „Katolika“ Ustaša uz podsticaj kardinala, i sada već Papskog „sveca“, Stepinca.

Zar je moguće da su zaklani „kao jaganjci“ od papista poslali predstavnike, radujući se ustoličenju njihovog koljača? Zar je moguće da je Presveta Bogorodica, koja je obavestila Svetogorske oce o dolasku papista i Bekovih filopapista govoreći da „dolaze neprijatelji Sina moga“, učestvovala odobravajući ustoličenje neprijatelja njenog Sina, iako za ovih hiljadu godina od shizme nije pokazana ni trunka pokajanja?

Ne očekujemo bilo kakav bogoslovski odgovor i opravdanje izrečenog i učinjenog od strane velikih teologa Ekumenističke apostasije, jednoga od kojih, mitropolita Pergamskog Jovana (Zizjulasa), videsmo na televizijskim i internet ekranima, poniznijeg od svih „Pravoslavnih“, da usnama skoro dotiče papsku ruku. Dovoljna nam je papistima upućena poruka zaista velikog Teologa Pravoslavne Vere svetog Grigorija Palame, koji u prvom Slovu protiv papskog zloslavlja o ishođenju Svetog Duha „i od Sina“ (Filioque), a oslanjajući se na bogomudro učenje Svetih Otaca, koje previđaju i preziru različite parasinagoge i klike post-otačkih klirika i laika teologa, kaže da nikada nećemo primiti u opštenje papiste, dokle god nastavljaju da drže jeres Filioque: „Ali mi bogomudrošću Otaca naučeni da nam njegovi (=Đavola) ciljevi ne budu nepoznati, jer mnogo je onih kojima nisu uopšte nepoznati, nikada vas nećemo primiti u opštenje dokle god tvrdite da Duh Sveti i od Sina ishodi“1. Kome da verujemo i koga da sledimo? Onima koji u Svetom Duhu bogoslovstvuju i dijahronijski se nalaze u saglasju sa likom Svetih Otaca, pošto nije moguće da Sveti Duh protivreči sebi – ili onima koji po svome trbuhu, i ljudskom razumu, i filosofskim povodima, sa velikom papističkom gordošću i preuznošenjem, bogoslovstvuju, kao što je činio i humanistički protivnik svetog Grigorija Palame, zapadni monah Varlaam Kalabrijski? Da li su naši arhipastiri ikada čitali spise Svetih Otaca? Koga slede? Oruđe i opadače Satanine, koji je uvukao u mnoštvo jeresi prepunu gordosti i drskosti „crkvu“ Rima? Ne, Pravoslavna Crkva nije bila prisutna na ustoličenju pape, koji je već vekovima „poslušno“ oruđe Satanino, prema svetom Grigoriju Palami2. Varaju se pastiri i arhipastiri koji smatraju da predstavljaju Crkvu Hristovu, ukoliko ne zastupaju istine Vere. Crkva je tamo gde je istina. Tamo gde nema istine, tamo se ne zastupa Crkva. To govori sveti Grigorije Palama pobijajući filovarlaamističke stavove patrijarha Antiohijskog Ignatija, i time istovetne stavove i svoga patrijarha Carigradskog i vaseljenskog Jovana Kaleke, koji su autoritetom patrijaršijskog dostojanstva pokušali da umanje učenje i stavove jednog tada običnog jeromonaha, svetog Grigorija Palame, klevetama i progonima koji su se pretvorili u četvorogodišnje (1343-1347) zatvoreništvo u zatvoru carske palate u Carigradu. Vreme je konačno da se probude svi koji omamljeni episkopocentrično papocentričnim eklisiološkim teorijama oklevaju da progovore i da izobliče pogubne stavove predstavnika postotačke ekumenističke jeresi našeg vremena, i još gore, oni koji hvale i glorifikuju sve koji vuku Crkvu ropski i ponizno po dvorima arhijeresijarha pape i drugih sličnih jeretika, daruju ih mitrama, arhijerejskim žezlima i putirima, priznavajući tako u suštini njihovo sveštenstvo i validnost njihovih Tajni. Zajedno sa tada jeromonahom svetim Grigorijem Palamom, izražavajući i mi stav mnogih jeromonaha, sveštenika, đakona, monaha i laika, ponavljamo ono što je rekao sveti Grigorije Palama obraćajući se patrijarhu Antiohijskom i preko njega i svome vaseljenskom patrijarhu, i tadašnjem i sadašnjem: „Jer oni koji pripadaju Crkvi, slede istinu; i oni koji ne slede istinu, ni Crkvi ne pripadaju; i to utoliko pre važi za one koji i sebe obmanjuju, nazivajući sami sebe i jedni druge pastirima i arhipastirima; jer smo naučeni da Hrišćanstvo ne pridaje značaj ličnostima, nego istini i tačnosti vere“3.

Kada smo pre nekoliko godina objavili poznato „Ispovedanje vere protiv Ekumenizma“, uz mnoštvo potpisa klirika i laika, uznemirili su se mnogi velikodostojnici zastupnici i zaštitnici Ekumenizma, jer smo, između ostalog, napisali da Ekumenisti, svime što antikanonski i antipravoslavno pišu i delaju „u suštini postavljaju sebe izvan Crkve“. Optuživali su nas tada da ih mi „izbacujemo iz Crkve“ i tražili su da se preduzmu mere protiv nas. Nisu međutim obratili pažnju na formulaciju; ne postavljamo ih mi izvan Crkve; sami sebe postavljaju izvan Crkve. Zar ne kaže to i sveti Grigorije Palama navodeći da „oni koji ne slede istinu ni Crkvi ne pripadaju“? Sigurno bi tražili kažnjavanje i svetog Grigorija Palame ukoliko bi živeo danas, kao što su ga uostalom kaznili čak i zatvorom latinoumni njegovog vremena, ne uspevši naravno da pokolebaju njegovo mučeničko i ispovedničko umovanje.

Nedavno proslavljanje pomena svetog Grigorija Palame, osim isihastičkih i duhovnih poruka, šalje i jednu veoma aktuelnu i otrežnjujuću poruku. On je napustio svoje isihastičke uzlete i neuznemiravanost podviga i sozercanja Boga, i upustio se u borbu protiv jeresi Zapada i Varlaama, radi spasenja Pravoslavnih. Kao što navodi Sinaksar Druge Nedelje Velikog Posta, iako je karakterom bio blag i miran, radi odbrane vere pokazao se borben i beskompromisan, tako da je uspeo daleko od Crkve da odbaci jeretike: bio je „preko mere blag i smiren, kada nije bila reč o Bogu i božanskim stvarima; u ovim pak pitanjima bio je izuzetno borben… od početka do kraja podvižnički se protiv strasti i demona boreći, i jeretike daleko od Crkve odbacujući, i Pravoslavnu veru rečima i spisima jasno izlažući“.

Ovo mučeničko i ispovedničko umovanje, koje karakteriše život svetih Apostola i Otaca, treba da ojača u današnje vreme pred burom jeresi Ekumenizma i nepokajanosti Papizma, koji demonski nameće da mu se svi poklone – što su nažalost mnogo puta ranije, a posebno danas, činili i čine mnogi naši jerarsi i prvojerarsi – koji pokušavaju da nas zaplaše, da nas oklevetaju, da nas gone, da nas ućutkaju. Ne bojimo se međutim, i ponavljamo reči velikog ispovednika Vere svetog Grigorija Palame, kojega neka bi dao Bog, makar i u malom se pokazali podražavaoci: „Ali mi, gledajući na svršetak života tih svetitelja, podražavaćemo, uz Božiju pomoć svakako, trpljenje, u nadi radujući se, u nevolji trpeći. Neka dođe kušač, neka dođe dželat, neka raspale oganj, neka izbruse mač, neka izoštre sprave za mučenje; i ako se svaka nevolja na mene pokrene, spremno ću je dočekati, ostaću pri izvršenju nepomičan, u tome duhu utvrđen; i utoliko ću se više radovati, ukoliko više budem pretrpeo. I još ću više uvećati božanstveni dar, koji za sabrata ima neoduzimljivu radost, i biću još pripremljeniji sasud Duha, i imaću u sebi osnov blaženih nadanja, dostižući slavni zalog. Imam mučenika oblak, kome ću se uzneti u željeni susret; imam pravednika lik, sa kojima ću dostići bolje vaskrsenje; saucrkviću se ispovednicima; prazniku prvorodnih pribrojaću se; dostojanstava i časti besmrtnih biću pričasnik. I šta mi naspram toga znače uvrede i klevete i ruženja njihova, čak iako šta teže i grublje od toga postignu“4.

Nedeljnik Ortodoksos Tipos br. 1970

Preuzeto sa sajta ERP i KM u egzilu

1.   Slovo prvo, da ne i od Sina, nego samo od Oca ishodi Duh Sveti, u P. Hristu, Γρηγορίου του Παλαμά, Συγγράμματα, Solun 1962, tom 1, str. 26. [nazad]
2.   Isto, str. 24. [nazad]
3.   Pobijanje pisma Ignatija Antiohijskog, u P. Hristu, kao gore, Solun 1966, tom 2, str. 627. [nazad]
4.   Pismo mudrom po Bogu Arseniju monahu Studitskom, kao gore, tom 2, str. 323-324 [nazad]