Kozaci su stigli u Srbiju

U Kozačkoj stanici pod nazivom «Blagovesti» okupilo se četrdeset i dvoje kozaka, i to ne samo muškaraca, nego i dve hrabre žene. U svečanoj i uzbudljivoj atmosferi dali su reč da će poštovati kozačke principe, a to znači da će čuvati otadžbinu, pravoslavnu veru, kao i tradiciju, narod, prijatelje i sve svoje bližnje. Kroz crkvu je odjekivao eho kozačke zakletve, a gromki glasovi budućih kozaka su se spajali u jednu jedinstvenu zakletvu.

Međutim, ako ste pomislili da se ovde radi o odlomku iz romana Šolohova, Dostojevskog ili nekog drugog ruskog klasika o životu ruskih kozaka sa Volge i Dona, i to pre nekoliko stotina godina, onda se varate. Sve ovo se desilo početkom ovog meseca, pre petnaestak dana, i to nigde drugde nego u srcu Srbije, u Šumadiji, u čuvenoj Topoli, u crkvi Mauzoleja Karađorđevića na Oplencu.

A takođe ako ste pomislili da su budući kozaci koji su davali zakletvu, došli sa dalekog Urala, i da ih predvodi ruski ataman sa dugim sedim brkovima, onda ste ponovo pogrešili. Naime, svi oni su Srbi iz Srbije, a njihov novi ataman se zove Stevo Vranić.

I sada naravno dolazimo do glavnog pitanja – o čemu se tu radi i otkuda kozaci u Srbiji? A odgovor je vrlo jednostavan. Po želji mnogih Srba da prodube kulturnu, duhovnu, ali i svaku drugu saradnju sa Rusijom i ruskim narodom, grupa entuzijasta na čelu sa pomenutim gospodinom Vranićem, osnovala je prvu kozačku stanicu na ovom podneblju.

U njenom osnivanju pomogli su im kozaci iz Rusije i Ukrajine, koji su članovi Međunarodnog saveza kozaka. Posle uspešnog stvaranja kozačke stanice u Topoli, oni već najavljuju osnivanje novih u Studenici i Kragujevcu, a za potencijalne članove naglašavaju da oni moraju biti časne i poštene osobe, a to mora da bude posvedočeno i potvrđeno i od drugih ljudi. Osim patriotizma i čuvanja tradicije, nikakvi drugi uslovi ne postoje, i svako ko želi od sada može i u Srbiji da postane pravi kozak.

Međutim, za razliku od nekih prošlih vekova, kada su se te vrednosti branile oružjem i plaćale životom, od današnjih kozaka se ne traži nikakav odlazak u boj, nego da na načine prilagođene 21. veku daju svoj doprinos za ostvarenje tih uzvišenih ciljeva.

To konkretno znači da današnji srbski kozaci ne jašu na konjima, niti mašu hladnim oružjem, već u uredno ispeglanim odelima i sa laptop računarima u rukama pre svega rade, pored duhovne i kulturne saradnje, i na razvoju ekonomskih veza između Srbije i Rusije.

Kako je rekao kozački ataman iz Topole - “Cilj nam je da ponudimo zdrave projekte, da kroz veteranske organizacije Rusije nađemo investicije, da ponudimo ono što imamo, a to su zdrava hrana i turizam”, i još je istakao da već postoje privredni projekti za koje će se tražiti investitori u Rusiji, i to pre svega na polju prozivodnje zdrave hrane, u rekonstrukciji srbskih banjskih lečilišta, kao i na planu proizvodnje alternativnih izvora energije.

Podsetimo, kozaci su istorijski nastali u 15. veku u ruskim stepama kao zajednice slobodnih vojnika-konjanika, i to da bi branili otadžbinu od upada stranih osvajača, a bili su sastavljeni pre svega od ruskih i ukrajinskih seljaka. Ruski car ih je oslobodio svakog plaćanja poreza, ali zauzvrat su bili dužni da ratuju kad god je zemlja bila u opasnosti, i kao takvi su bili od neprocenjive važnosti za narod i domovinu.

Iako su se vremena promenila, kozaci u Rusiji i danas postoje i neguju svoju tradiciju, ali pritom nisu svedeni samo na puki folklor, već i u savremenom vremenu imaju važne zadatke na očuvanju pravoslavnog i kulturnog identiteta, kao i sasvim praktične i konkretne zadatke. Na primer, u mnogim gradovima i regionima današnje Ruske Federacije oni patroliraju ulicama u svojim uniformama i legalno, u saradnji sa državnim organima, održavaju javni red i mir.

A što se tiče srbski kozaka, kao i onih koji će to tek da postanu, nema sumnje da će i oni pronaći svoju korisnu ulogu u društvu, te da će umeti da se istaknu u kulturnim i ekonomskim projektima. U svakom slučaju kozački pokret se pokazao toliko vitalnim da se sada proširio i do Balkana, iako se za srbskim kozacima neće čuti udarci konjskih kopita, nego kucanje po tastaturi kompjutera. Baš onako kako to zahteva današnje vreme.