„Verom i istinom je služio ruskoj policiji...“

Već smo pisali da je u Slovačkoj prevedena i da se priprema za izdavanje knjiga dvojice ruskih autora – Aleksandra Zdranoviča i Vladlena Izmozika: „40 godina na tajnoj službi. Život i avanture Vladimira Krivoša“.

Istoričar Vladlen IZMOZIK je ispričao nešto o tome šta je dovelo njegovog junaka u Rusiju, ko je on bio – čuvar osnova države iz idejnih ubeđenja ili koristoljubivi ljubitelj slave?

- Bezuslovno, pripadao je delu slovačke inteligencije koja je sanjala o nezavisnosti od Austro-Ugarske i zato je s nadom gledala ka Rusiji. Bogata publicistika Krivoša prožeta je mržnjom prema tadašnjoj Mađarskoj. Jednom rečju, može se reći da se na našoj strani našao zbog idejnih razloga. Međutim, ovde ga je obuzela želja da napravi karijeru, da postane poznat. Taština je glavni podsticajni motiv njegovih postupaka, kao i onih otvorenih laži na koje nailazimo u njegovim pričama i sećanjima.

Na primer, bio je izbačen s prve godine Bečke diplomatske akademije, a kasnije je u svim anketama navodio da ju je završio. Iako nije obavljao nikakvu redovnu dužnost u biblioteci Zimskog dvorca on se predstavlja kao njen direktor. Molbu da prevede „na tanani francuski jezik“ notu Trockog upućenu zemljama Antante on tumači kao prvo obraćanje sovjetske vlade inostranim državama. Posle početka Prvog svetskog rata piše da je Srbin, a ne Slovak, jer je zvanični cilj Rusije – zaštita Srbije. Posle revolucije Krivoš se predstavljao kao žrtva carizma, iako je već 1911. godine imao lični automobil, sedmosoban stan i trojicu ljudi u svojstvu posluge.

Po mišljenju Izmozika,

Njega je, nesumnjivo, privlačila materijalna strana državne službe. Međutim, mislim da se najviše rukovodio željom da bude viđen. Jer, Krivoša su znali Nikolaj II, Lenjin, Stolipin, Đeržinski...

I veliki Lav Tolstoj. Kao što je poznato, Krivoš je kao „fotograf-amater“ ušao u krug piščevih prijatelja koristeći rodbinske veze (brat u drugom kolenu) s lekarem Dušanom Makovickim i poznanstvom s drugim Slovakom, vojnim lekarem Albertom Škarvanom. Kako se uopšte objašnjava „slovački faktor“ u Tolstojevoj okolini – slovačkom bliskošću ili istorijskom slučajnošću? Vladlen Izmozik razmišlja:

- Tolstoj je vladao umovima krajem 19. i početkom 20. veka. Privlačio je ogroman broj savesnih ljudi koji su želeli da promene svet bez krvoprolića. Ispostavilo se da su Tolstojeve ideje bliske Slovacima. Ali, istaći ću, ne i našem junaku. On verovatnije želi da zablista pored njih. Sumnjivo ničega se ne boji i fotografiše se zajedno s Tolstojem i s ljudima iz njegove okoline kad pisac dolazi u Peterburg da se oprosti od svog druga koji je dospeo u nemilost i izdavača Vladimira Čertkova pre njegovog administrativnog progonstva. Sve ovo navodi na određena razmišljanja o ulozi spoljnog saradnika carske tajne policije pored Tolstoja. Mislim da izlazak naše knjige o životu i avanturama Vladimira Krivoša na slovačkom jeziku u izvesnom smislu može da dezavuiše njegov lik koji je stvoren kod čitalaca slovačkih istraživanja. Za njih je on „čist i nevin“.

Život Vladimira Krivoša po mišljenju istoričara iz Sankt-Peterburga, nije primer za ugled. Ali, treba imati na umu da je to bio čovek neponovljivog talenta iako ga je razjedala taština. Bez njega bi slika Rusije pre i posle revolucije bila nepotpuna.

Gajane Hanova,