POLA VEKA FESTIVALA NEMAČKIH POZORIŠTA U BERLINU

 

Nije slučajno to što Festival „Teatatrefen“ privlači na sebe pažnju mnogih inostranih profesionalaca. Pozorišni sistem u Nemačkoj je sličan njenoj ekonomiji:krize smeljuju krize, žalba žalbu stiže, a nemački model za stranca, i to ne samo u Evropskoj uniji  (EU) sve  više može služiti kao primer  izbalansiranih navika i inovatorskih formi, razumno saglasje ankete i predloga  ukupnoj  opštoj stabilnosti  sistema.  

I kao što bi svaki autopark koji drži do sebe bez nemačkog automobila  bio   u mnogome oštećen, tako svaki iole značajni međunarodni  pozorišnih festivala bez nemačkioh predstava  je nepotpun, pa  otuda   na „Teatrtrefen“  festivalu toliko „trgovaca „ iz celog sveta :ovde mogu da naiđu na sve što im je potrebno.

Interesantno je da se na  afiši sadašnjeg “Teatrtrefena“ pojavila predstava  kao da je izabrana samo  za to kako  bi se dalo  na znanje  svetu: nemačko pozorište koje  izgleda mnogim univerzalno, može biti i te kako lokalno.

Predstva „Ulica. Grad. Nalet „ proslavljenog minhenskog „Kameršile „ postavljena je u čast nedavno obeležene 100- godišnjice ovog teatra. Upravnik pozorišta, flamanski režiser Johan Simons, rešio je da proslavi jubilej novom postvkom-i naručio komad od Elfride  Jelinek, dobinice Nobelove nagrade  za književnost. Od nje je teško bilo očekivati da napiše nešto što bi bilo u prigodnom žanru  jubilarne svetkovine. I ona je ostala verna sebi: napisala je tekst koji nije razbijen na replike  posvećen najraskošnijoj ulici u Minhenu-Maksimilijanštrasi  u kojoj se nalazi i „Kameršpile „.

Da bi se ova predstava razumela, nije dovoljno samo poznavanje nemačkog jezika. Treba znati i o konfliktima umerenog  režiserskog radikala Simonsa sa ukusom buržoaske publike koja se snabdeva u buticima u Maksimilijanštrasi i pre nego je pozorište ubrojila u znamenitost te ulice, pre nego  što je grad potreslo  ubistvo jednog od vlasnika butika u njoj, Rudolfa Mashamera, koji je poginuo od ruke svog ljubavnika  Arapina, i još mnogo što-šta.  
 

Bez tog predsznanja predstav o ulici, gde se zna smisao u prefinjenosti začaranog kruga laži, iz kojega nema izlaza, ostaje pozorišna „stvar po sebi„. I to ne samo za strance, nego i za mnoge Berlince.

Potpuna je protivurečnost druga predstava-„Svaki umire sam „ hmaburskog pozorišta „Talija„ u sceskoj postravci  Luka Persevala ( uzgred budi rečeno još jednog poznatog Flamanca  koji stalno radi u Nemačkoj). Radi se o scenskoj verziji romana Hansa Falande, napisanog odmah posle završetka Drugog svetskog rata   koja traje  duže od četiri sata, ali na festivalskom izvođenju  čak i  oni koji nemčaki ne razumeju su u jedan mah   prestali  da bulje u  elektronsku tablu sa titlovima  sinhronizovanog prevoda :manje je šteta da iuzgube podrobnosti sižeja nego da  ispuste neki detalj igre odličnih glumaca. To je roman o prostom čoveku, pojedincu, koji je odlučio da se bori protiv nacističkog režima. Režiser Luk Pereseval ga skoro oslobađa  od životnih pojedonosti, odbacujući  obeležja epohe. Te stare stvari su potisnute  u zadnji plan, predstava se odvija na vertikalnom zidu  poluobasutog smećem, koji podseća na Berlin za vreme rata gledan iz vazduha.

Na zemlji se događa tragična istorija u kojoj su  isprepleteni uzvišene i prizemne strasti čovekove prirode. I to je taj  izložbeni obrazac nemačkog teatra –na moment uklonjene  osećajnosti,  igra uzdržana i precizna u detaljima  , ponekad  i to veoma umesno pretvorena u grotesku, sa uvek  blistavim ansamblom, u kojemu glumci uspevaju ne samo da izvanredno komuniciraju s partnerima, nego i da se direktno obraćaju publici, dajući tako na  nenametljiv način na znanje   da je reč o sadašnjem svetu  u jednakom stepenu kao i o odgađajima iz prošlog veka.