Kosovo 98: koliko SAD košta oružje za OVK

Predsednika SAD Bila Klintona nisu voleli u Američkom kongresu, jer je na raspad bivše Jugoslavije potrošen ogroman novac, koji je mogao da se uloži u druge programe. Prema najskromnijim proračunima kriza je američke i evropske poreske obveznike koštala oko 250 milijardi dolara. Za taj novac je moglo da se izgradi nekoliko novih Jugoslavija i da se na Balkanu napravi večni raj na zemlji.

Ali umesto toga svi najnoviji američki lideri uporno su nastojali da od ovog regiona naprave „zonu konstantne nestabilnosti“. Pomažu im mnogi, naročito Albanci, koji se preko okeana smatraju vrlo uticajnima.

Danas u Americi živi od 300 do 500 hiljada Albanaca. Ako su ranije svi oni podržavali Ibrahima Rugovu, početkom 1998. godine je većina prešla u „grupu za podršku“ Hašima Tačija. Na njegove račune bilo je legalno uplaćeno iz inostranstva skoro dve milijarde dolara. Svakako, deo je bio potrošen na oružje i stvaranje OVK. Ali i deo na podršku imidža Tačija i njegove komande. Od dojučerašnjih poljskih komandira politički tehnolozi napravili su uvažene političare. U proleće 1998. godine Amerikanci su neočekivano za ceo svet, odjednom odustali od operacije otkrivanja tajnih skladišta oružja albanskih pobunjenika i gonjenja najaktivnijih ekstremista.

Zaraditi na Kosovu, skrivajući se iza „ljudskih prava“ (iz nekih razloga samo albanskih nacionalista) bilo je i te kako moguće. A ako su bogate gazde naručivale ove ili one „balkanske scenarije“, zašto ih ne razviti? Glumaca je bilo mnogo i veliki deo njih je odavno odlučio da puca i ubija srbsko stanovništvo. Vašington je jednostavno samo razvijao „dogovorene partije“ sa Hašimom Tačijem i njegovim ljudima, koji su vrlo brzo uspeli da se zahvale svojim američkim pokroviteljima. Titovo mesto zauzeo je SAD, koji je preko „kosovskih Trojanaca“ konačno uzeo Balkan pod svoju kontrolu – vojnu, ideološku i ekonomsku.

Naravno da su Tačiju pomagali ne samo Amerikanci, nego i susedi iz Tirane. Još posle albanske krize 1997. godine, kada je narod demolirao skladišta oružja Albanske narodne armije, postalo je jasno, da će se svi Kalašnjikovi uskoro naći u rukama OVK.

Posao sa oružjem je bio brzo organizovan i preko otvorene granice su krenule pošiljke za Tačija i njemu podređene. Osim toga, na Kosovo su krenuli predstavnici albanske dijaspore iz celog sveta. Oni su se slivali u redove boraca OVK. Zahvaljujući trgovini oružjem separatisti su dobili mogućnost da se naoružaju. Preko granice sa Saveznom Republikom Jugoslavijom isporučivani su ne samo automati Kalašnjikov, nego i teško naoružanje, protivtenkovsko oružje.

Tokom nekoliko godina sever Albanije se nalazio van kontrole centralne vlade. To je bila teritorija, gde su se suparničke bande borile za tržište i međusobno sukobljavale i razmenjivale vatru, terorišući stanovništvo.

Trgovinom oružja su se bavili svi i nudili jeftino automate, granate, minobacače, municiju iz opljačkanih u Albaniji kasarni. Potražnja je bila velika, bilo ko je mogao munjevitom brzinom da se obogati, odlično shvatajući da će Šiptari za oružje platiti vrlo dobro. Špekulanti su uspeli da snabdeju Kosovo količinom vojne tehnike, kojom je bilo moguće naoružati nekoliko armija. Isporuke oružja su povremeno bile u rukama kriminalnih bandi.

I pri tome niko se nije ni trudio da nedozvoljeni biznis prikrije. Oni su postali američki „saveznici“, a sa „saveznicima“ se ne ratuje, oni su prijatelji, njima se pomaže. Glavno je da sve treba raditi u interesu OVK i protiv interesa Savezne Republike Jugoslavije. Tada za to neće biti kazne.

(sledi nastavak)

Konstantin Kačalin,