Za uspomenu na Vladimira Visockog

U Rusiji se sećaju Vladimira Visockog. Pesnik, autor i izvođač pesama, glumac legenadrnog moskovskog Pozorišta na Taganki umro je 25. jula 1980. godine. Bez obzira na to, što ga već u toku 33 godine nema među živima, interesovanje prema ličnosti Visockog i njegovom stvaralaštvu ne jenjava.

Slobodoljubiv, drzak pesnik, koji nije priznavao lance, on nije odgovarao sovjetskoj vlasti. On je i umro u nepogodno vreme: u vreme letnjih Olimpijskih igara u Moskvi, kada je glavni grad pozdravljao sportiste iz čitavog sveta, te nije smelo da se desi nešto neočekivano. Vlasti su se bojale da će sahrana omiljenog pevača steći spontane razmere. Tako se i desilo: vest o smrti Visockog se raznela munjevito, mada su u štampi bila samo dva kratka saopštenja i oglas iznad pozorišne blagajne: Umro Vladimir Visocki. Tog dana se oko pozorišta našla ogromna masa sveta. Ljudi su se menjali i sve do sahrane bili u toj «tužnoj straži». Na dan same sahrane ljudi su zauzeli ne samo susedne ulice, već i krovove zgrada oko Taganskog trga u centru Moskve. Poslednji put je Visockog, izgleda, pratila čitava prestonica. Preneražena zbog toga pesnikova žena francuska glumica Marina Vladi je tada izgovorila: Videla sam sahrane prinčeva, kraljeva, ali tako nešto nisam videla!...

Vladimir Visocki je živeo kratak život – svega 42 godine, ali je stigao da uradi neverovatno mnogo. On je živeo u ludom tempu: priredbe i probe, snimanja i nastupi, a noću stvaranje pesama, zahvaljujući kojima je on postao ne samo lider svoje generacije, već i ostao u sećanju kao ovaploćenje pravog ruskog karaktera, - smatra čuveni pesnik Evgenij Jevtušenko.

- U njemu je bilo nešto, što se može nazvati žudnjom za slobodom, nezadrživom žudnjom, bez obzira na sve prepreke. Toliko je on bio slobodan! I to, i u svom stvaralaštvu, i u kontaktiranju s ljudima… I svojim pesmama, svojim ličnim vladanjem on je zauzimao nove milimetre i santimetre slobode izražavanja ljudskog duha. To je bilo veoma teško, te je on malaksao. Umro je od života, kojim je bio prepun…

Duh buntovnika, smatrao je sam Visocki, izbio je iz njega zahvaljujući Pozorištu na Taganki. 1960—1970-h godina on je postao tribun slobodoljubivih ideja u totalitarnom sovjetskom društvu. Pesnik je sam kazao: bez Taganke ne bi bilo ni Visockog. Pozorište i glumac su se našli. Na pozornici je Visocki glumio oko 15 uloga, među njima svog glavnog – Gamleta. Nezaboravne likove je on stvorio i na filmu – Don Guan u Malim tragedijama Puškina, Ibragim Ganibal u filmu Priča o tome, kako je car Petar crnca ženio, Gleb Žeglov u fimlmu Mesto susreta ne može biti promenjeno. Ipak je svojim životnim delom on smatrao pesme, koje su postale za potomke baština od neprocenjive vrednosti. Trake sa snimcima glasa Visockog su se proširile čitavom zemljom, čitavim Sovjetskim Savezom neverovatno brzo. Visocki je okupljao pune stadione slušalaca ne samo u Otadžbini, već i u inostranstvu. On je u punoj meri osetio svenarodnu ljubav, ali nije stekao književno priznanje. Što više, Visocki nije imao nijedan zvanični koncert (mada ih je bilo više od hiljjadu). Samo jedna od njegovih pesama je bila objavljena za života autora.

I posle više od trideset godina pesnik i glumac ostaje ličnost broj jedan za mnoge građane Rusije. Prema podacima sociologa, na spisku idola 20. veka on je samo iza Jurija Gagarina! Istaknuta glumica Ala Demidova, partner Visockog na pozornici Pozorišta na Taganki, razmišljajući o tom fenomenu, navela je sledeće:

- Glumci su ljudi momentalnog postojanja. Neko je rekao da su oni poput crteža na pesku. Talasi odnose crteže, a Visocki ostaje.

Njegove knjige se stalno izdaju, kao i diskovi. Izvođači različitih generacija pevaju njegove pesme. Po čitavoj zemlji se održavaju večeri uspomena Vladimira Visockog i festivali Visockog. Recimo, u starom ruskom gradu Orao u Centralnoj Rusiji obožavaoci tog pevača i pesnika okupiće se za treći Međunarodni festival umetnosti, posvećen stvaralaštvu Visockog, u Vladivostoku na obali Pacifika biće otkriven još jedan spomenik: na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza ima ih više od 20, još četiri se nalaze u inostranstvu, među njima i spomenik Visockom u Podgorici, u Crnoj Gori.

Karina Ivaško,