Istorija raskrinkavanja ili prethodnici Meninga i Snoudena

U SAD-u ne jenjavaju diskusije o glasnim skandalima i sudskim procesima protiv zviždača. Osnovna figura debata je naravno Edvard Snouden. A za nekoliko nedelja treba da bude izrečena presuda vojniku Bredliju Meningu. On se optužuje za to što je predao stotine hiljada dokumenata sajtu Vikiliks.

Novinari koji rade na toj temi traže u istoriji SAD primere represije od strane vlasti protiv zviždača i reportera koji su otkrivali vladine tajne. Još jednu takvu priču koja se desila 1942. godine našle su kolege iz lista Vol Strit Žurnal.

Američki novinari zajedno sa istoričarima poslednjih meseci su našli u arhivima mnogo primera sukoba vlade SAD i činovnika ili vojnika koji su žrtvovali svoje karijere i bezbednost radi društva. Zviždači unutar državnog sistema su postojali i u vreme Buša mlađeg, i u vreme Regana, i u vreme Drugog svetskog rata. Prema dokumentima koja je objavio Vol Strit Žurnal, 1942. godine Ministarstvo ratne mornarice i tužilaštvo SAD pokušali su da sude na osnovu optužbe za pomoć neprijatelju reporteru poznatog lista Čikago Tribjun.

Za vreme rata protiv Japana reporter Stenli Džonston je bio pozvan da poseti eskadru Tihookeanske flote. Zbog propusta vojnika dospeo je na zatvoreno savetovanje, gde je bilo izjavljeno da su Ameriknaci provalili kod japanskih vezista i da znaju gde se nalaze neprijateljski brodovi. Nekoliko dana kasnije Džonston je objavio članak u kojem je napisao da su Amerikanci bili spremni za bitku kod atola Midvej. Istina, provaljivanje šifre on je prećutao. Ali to je bilo dovoljno da izazove gnev komande flote, govori novinar lista Vol Strit Džornel Džes Brejvin koji je našao ovu priču.

- To je bilo glavno suđenje, zato što je vlada pokušala da osudi reportera, glavnog urednika i sam list. Vlasti su bile u jarosti, tvrdeći da je objavljivanje priče pomoglo Japancima. Tobože iz članka oni su saznali da su Amerikanci provalili šifru i mogli su da je promene, što bi dovelo do gubitka vrednog izvora informacija za Amerikance. Ali taj slučaj je bio zanimljiv još i po tome što čak 1942. godine, u vreme mnogo složenije nego naše, Ruzveltova administracija je shvatala da će stvar biti vrlo složena. Meni se čini da je najvažnije što ova priča pokazuje da se proganjanje novinara u SAD uvek prihvatalo kao kršenje pravnog sistema.

1942. godine ministarstvo flote i tužilaštvo su ipak doveli stvar do suda. Kao i u slučaju vojnika Bredlija Meninga, oni su insistirali da je novinar Džonston pružao pomoć neprijatelju. Tek na raspravama pred porotom slučaj se jednostavno raspao. Kao prvo, sama mornarica je izjavila da je reporter mogao da ima nekoliko izvora. A kao drugo, tužiocima nije pošlo za rukom da dokažu postojanje štete od članka. Konačno, treći zaključak je da novinar nije objavio podatke o lokaciji i taktici američke flote, što znači da nije predavao nikakve informacije neprijatelju. Porota je oslobodila Stenlija Džonstona, on je radio kao reporter do kraja rata i umro je 1963. godine. Neprijatnosti je izbegao i list Čikago Tribjun. To je i dalje jedan od najuglednijih listova u zemlji i najpopularniji u Čikagu.

Da istaknemo da sama po sebi ova priča nije bila tajna. Ali tek pre nekoliko nedelja ministarstvo pravde SAD je otvorilo deo ahriva i tamo su upravo nađeni dokumenti o ovom procesu sa objašnjenjem stava vlasti.

U slučaju vojnika Meninga ova informacija ništa neće promeniti. Ali to je još jedan primer politike Bele kuće i bezbednosnih resura. Oni su uvek pokušavali da sakriju svoje tajne pod izgovorom nacionalne bezbednosti i često su optuživali novinare za špijunažu. Samo ranije je medijima polazilo za rukom da odbijaju takve napade, a sada su sudije počele da se slažu sa mišljenjem specijalnih službi, što dovodi u opasnost samu slobodu štampe i pravo društva na informisanje.

Roman Mamonov,