Trgovina i protekcionizam: politički interesi zahtevaju jedno, ekonomski drugo

Samit G-20 u Peterburgu će proteći u vrlo zanimljivo vreme. Međunarodna finanijska kriza se nalazi u tački ravnoteže. Veoma želimo da se nadamo u to da je donja tačka već prevladana. Ipak realno kretanje nagore iz jame za sada se ne oseća.

Kriza traje već više od 5 godina. Više od tri godine deluju antirkizne mere, koje su 2010. godine prihvatili svetski lideri na samitima G-20 i ATES. Došlo je vreme da se razmotri šta je ispalo i šta treba uraditi dalje. U prvom redu, naravno, za izlazak iz krize. Ipak ništa manje važno nije razraditi mere koje omogućavaju da se ne dopuste slične krize nadalje.

Jedan od razloga današnje krize vidi se u tome što se globalizacija međunarodne ekonomije činila kao univerzalni lek za sve probleme. Činila se, ali nije postala. Čovek je slab, a globalizaciona slika je bila razrađena samo za idealni slučaj i nije imala realne mehanizme zaštite od nesavesne konkurencije i zloupotreba. Hteli su najbolje, a ispalo je kao i uvek – ova maksima Viktora Černomirdina može se primeniti i prema izvorima krize 2008. godine. Bogati su se obogatili, a siromašni su postali još siromašniji. Pri tome (i to je takođe ozbiljan problem) bogati – to su korporacije, a siromašni države. U modelu glboalizacije ekonomije mi smo se direktno kretali od političke ka korporativnoj karti sveta. Na tu temu je napisan veliki broj naučno-fantastičnih knjiga raznog kvaliteta – i daj bože da se naučna fantastika ne pretvori u „proizvodne romane“.

Sasvim je prirodno da čim se razbuktala kriza i vladama su postale jasne njene moguće posledice, započeo je bum uvođenja protekcionističkih mera u trgovini – globalna ekonomija je dobra, ali glavno za državu je očuvanje njenog sopstvenog ekonomskog potencijala.

A kakve se perspektive otvaraju ako se uključe u pitanja protekcionizma političari! Može se igrati na patriotizam, na to da neko ne poštuje nekakva pravila i produkcija koju proizvodi nije bezbedna. U celini, veštački se stvara sitaucija u kojoj roba pojedine zemlje jednostavno prestaje da bude željena na unutrašnjem tržištu.

Ista ta histerija protiv zakona o zabrani gej-propagande u Rusiji usmerene na decu i tinejdžere, nosi u sebi dodatni sloj, vezan za Olimpijadu. Olimpijada je biznis. To je učešće međunarodnih komapnija, to su tokovi turista. Konačno dobro organizovana Olimpijada je ozbiljan podsticaj za industriju i usluge u zemlji domaćinu (šta da se kaže, ako samo održavanje samita G-20, po ocenama analitičara, uvećava za oko 10% priliv turista u grad domaćin samita – ljudi jednostavno saznaju za ovaj grad iz vesti).

U uslovima krize, naravno, postoji zaniteresovanost da se onaj novac koji turisti ponesu na Olimpijadu tamo i potroše, ostane u zemlji i nikuda da ne odlazi.

U celini, kao i većina problema koji se iznose na samit Velike dvadesetorice, tema nije prosta. Politički interesi zahtevaju jedno, ekonomski drugo. A međunarodne obaveze mogu da zatraže nešto treće.

Kiril Savicki,