Albanske skice: Ko je organizovao atentat na albanskog predsednika? (Deo 5)

Za 29. jun 1997. godine u Albaniji su bili zakazani vanredni izbori. Međutim, 4. juna je izvršen atentat na predsednika Salija Berišu. Na sreću, neuspešan. Sve ovo je izazvalo protivrečne reakcije i u Albaniji, i u Italiji. Italijani, koji su preuzeli glavnu funkciju mirotvoraca u zemlji koja se pobunila, bili su prosto sigurni da je to unapred izrežirana akcija.

Rim je odlučio da za svaki slučaj pošalje pojačanje svom kontingentu od 2,5 hiljade ljudi koji se već nalazio u regionu. Pred izbore su bile potrebne jasne garancije bezbednosti birača. U Rimu su detaljno analizirane sve nijanse neuspešnog atentata na Berišu. Ispostavilo se da iako je atentator bio pretučen do polusmrti ništa nikome nije rekao.

Italijanski kriminolozi su izneli verziju da su specijalne službe Albanije izvršile operaciju s napadom kako bi naglo podigle rejting gospodina Beriše. Rimska televizija je nekoliko dana zaredom vrtela snimak na kojem je zabeleženo kako 26-godišnji Ilir Ceta nešto baca na predsednika. Jedni su tvrdili da je to bila granata, a drugi da je bila obična pivska flaša. Zvanična verzija koja je objavljena u Tirani glasila je da atentator ne samo da nije pogodio predsednika, već je i sam nastradao od druge granate. Zašto nije bio ranjen niko iz gomile i iz Berišinog okruženja? To je ostalo zagonetka.

Rim nije isključio mogućnost da je Beriša jednostavno stavio na znanje opoziciji da je on pravi gazda u zemlji. Opozicija je bila uverena da će Beriša u Albaniji uvesti policijsku kontrolu i policijski čas. To bi omogućilo da se glasovi ne broje na dan izbora, već da se odlože za sledeće jutro. Vremena za mahinacije, tvrdili su opozicionari, bilo je više nego dovoljno. Prirodno, to je moglo izazvati novi talas nasilja, terorizma i pogroma. U Albaniji je i bez toga svaki dan neko bio ubijen i to je i atmosferu u Italiji činilo užarenom. Svi su se plašili da može poginuti neko od vojnika. To je prva stvar. A kao drugo, nije isključivana mogućnost da čak i pored srećnog ishoda izbora Albanci ne smeju dugo da se ostave bez nadzora. Ovde je bilo toliko oružja u rukama stanovništva i toliko mržnje između severa i juga da se građanski rat mogao sprečiti samo stranim bajonetima.

U Makedoniji u kojoj Albanaca ima oko 400 hiljada na situaciju kod suseda se reagovalo različito. U Skoplju su se panično plašili da se krvavi događaji iz Albanije ne presele i kod njih. Predsednik Kiro Gligorov, je čudom izbegao «jugoslovensku tragediju», koja je buknula na Balkanu 1991. godine. Odnosi između Tirane i Skoplja nikad nisu bili dobri. U leto 1997. godine ministar odbrane Makedonije Lazar Kitanovski se najviše plašio bujice albanskih izbeglica koje više nisu primane ni u Italiji, ni u Crnoj Gori, ni u Hrvatskoj. Glad i očajno stanje u Albaniji primoravali su ljude da traže svaku šansu za spasavanje. A Makedonija je odlična tranzitna zona, prva faza njihovog sna o sitom i srećnom Zapadu. U Makedoniji, osim svega ostalog, ima mnogo albanskih sela u kojima su izbeglice mogle da dobiju sezonski posao. Oni koji nisu našli posao bavili su se švercom i najčešće su nudili jeftino oružje (automate, granate, minobacače i municiju) iz opljačkanih albanskih kasarni. U Srbiji, a posebno na Kosovu, za «Kalašnjikova» se moglo dobiti do 100 dolara, a Albanci su svoje trofeje davali i deset puta jeftinije. Zato su makedonske vlasti uvele stroge mere bezbednosti na svojim granicama. Inače su susedi-šverceri mogli da preplave Makedoniju takvom količinom vojne tehnike da se moglo desiti nepredvidivo

(Završetak sledi)

Konstantin Kačalin,