Kino. Zagonetna ruska duša. I ne samo to

Proteklog vikenda je završen prvi festival postsovjetskog filma u Švajcarskoj "Kino. Filmovi iz Rusije i ne samo iz nje". On je istovremeno bio održan u Ženevi i Lozani i obuhvatao 12 filmova, snimljenih na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza. Ovaj festival je trebao da bude prozor u sovjetsku kulturu, što je on bezuslovno postigao. On je gledaocima približio Rusiju, pomogao im da razumeju šta je u postsovjetskom prostoru predstavljala reč "ruski", poklonivši im bogatu i kontrastnu lepezu emocija.

Odlično sastavljen program se sastajao od retrospektive filmova Valerija Todorovskog, filmova Aleksandra Sokurova "Faust" i Alekseja Germana "Moj prijatelj Ivan Lapšin", filmova snimljenih poslednjih godina, koji su već stekli međunarodno priznanje.

Međunarodno priznanje, sada i u Švajcarskoj, stekao je kazahstanski film "Časovi harmonije" reditelja Emira Bajgazina. Ovaj film je i postao pobednik konkursa. Specijalnu nagradu žirija je dobio ruski film "Priče" reditelja Mihaila Segala, a nagradu publike je dobio rusko-gruzijski film "Ljubav sa naglaskom" reditelja Rezoa Gigineišvilija. Deo naziva filmskog festivala postsovjetskog filma u Švajcarskoj - "i ne samo to" bio je između ostalog realizovan kroz održavanje okruglog stola u Lozani "Koprodukcija među bivšim republikama Sovjetskog Saveza". Njegov voditelj - Žoel Šapron, koji više od dve decenije doprinosi popularizaciji mladih reditelja, ekspert, odgovoran za Istočnu Evropu u organizaciji Unifrance (organizacija za popularizaciju francuskog filma u inostranstvu) uspeo je da stvori iskrenu i stvaralačku atmosferu prilikom razmatranja pitanja saradnje filmskih umetnika bivših sovjetskih republika posle raspada Sovjetskog Saveza. Kako se ostvaruje kooperacija na postsovjetskom prostoru danas, da li je ona uspešna, kako se ostvaruje razmena filmova - ova i druga pitanja su bila predmet diskusije na okruglom stolu filmskih reditelja Pavela Lungina, Reze Gigineišvilija, Murada Ibragimbekova, programskog direktora "Kinotavra" Sitora Alijeva.

Reditelj svetskog glasa Pavel Lungin prišao je problemu šire: filmska umetnost ne može da se učauri u sopstvenom kulturnom životu i problemima, danas joj fali "svetskost", o kojoj je govorio još Dostojevski, rekao je Lungin i nastavio:

- Koprodukcija, čini mi se, to je stvar lične energije, talenta, šarmantnosti reditelja i materijala, koji on ima. Inače, to je zakon čitave svetske umetnosti. Ustvari, ako imaš harizmu i energiju, obavezno moraš da nađeš novac. Novca, ustvari, danas ima samo u Rusiji i Kazahstanu. Kazahstanci su glavni partneri u koprodukciji, oni su već pokušali da ostvare velike projekte - nacionalni ep sa privlačenjem američkih reditelja. Postoji neki realni komercijalni uspeh saradnje između Rusije i Kazahstana. Inače, nadam se da će naše Ministarstvo kulture pokazati razum, političku volju, inteligenciju da bi zaključilo možda i ne najunosnije, ali korisne sa kulturnog i političkog gledišta ugovore s bivšim sovjetskim republikama, jer se one vraćaju svojim izvorima, vraćaju se Rusiji kao i čitava ogromna arapska i afrička filmska umetnost. Inače, snimaju se veliki filmovi, koji ostvaruju velike pare, pružaju svežu krv i sveži pogled na svet.

Mladi, pomodni i dosta uspešni reditelj Rezo Gigineišvili je istakao da bi saradnja u filmskoj umetnosti mogla da doprinese stvaranju pozitivnog imidža neke zemlje.

- Na moju veliku radost, u Gruziji se snima veliki broj filmova za toliko malu zemlju. Danas na jedan divan način naši reditelji obilaze svet i predstavljaju interesantne i primetne filmove, ali su to po pravilu komercijalni filmovi. "Ljubav sa naglaskom" je ipak gledalački film, snimljen u različitim mestima Gruzije, snimatelji su stigli iz Moskve - to su drugi troškovi. Ima i dobrih art-hauznih filmova. Oni ne traže velika ulaganja, naprimer, helikoptere ili dizalice sa tri stupnja. Kada se izuzme skupi tehnički arsenal, Gruzija može da pruži odličnu fakturu, nije slučajnost, što ovde snimaju mnogi stranci. Osim toga, gruzijsko Ministarstvo kulture izvrsno se odnosi prema svim stvaralačkim kolektivima - kada je potrebno, zatvaraju se ulice, organizuje se prostor. Svi su svesni - za Gruziju, koja želi da se pokaže, privuče turiste, filmska je umetnost korisna stvar. Znam da se u poslednje vreme udvostručio broj turista iz Rusije, neki su molili da im pokažu mesta, gde se snimao moj film. Za mene je to najveća nagrada.

Da se vratimo glavnom delu festivala postsovjetskog filma u Švajcarskoj " Kino. Filmovi iz Rusije i ne samo iz nje". U svom istupanju u Ženevi čuveni tast Rezoa Gigineišvilija - Nikita Mihalkov je naveo reali slučaj: jednom, umoran od dugačkih govora prilikom jedne filmske akcije, neki je dečak ustao i pitao: Čiko, kad će se davati film? Filmovi su se na festivalu demonstrirali - dobri, različiti, kvalitetni. Nije slučajnost, što je prilikom zatvaranja filmskog festivala francuka glumica Fani Ardan rekla: Drago mi je što postoji takav festival ruskih filmova u Švajcarskoj. On je omogućio da se kultura postsovjetskog filma otkrije zapadnim gledaocima, koji mu dugo nisu imali pristup, učinio da su nestali svi klišei, prepreke, predubeđenja.

Jekaterina Ciplakova,