Dejton 1995: Kako se u bazi "Rajt-Peterson" delila Titova Jugoslavija (Deo 1)

1. novembra 1995 u američkoj vazduhoplovnoj bazi "Rajt-Peterson", država Ohajo, počeli su razgovori trojice lidera bivše Jugoslavije. Put do dogovora je bio dug i težak. U to vreme sam radio u Sarajevu i Mostaru i pomno pratio razvoj situacije. Četvorogodišnji rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini se bližio kraju.

Predsednik Bil Klinton je uspeo da privoli tadašnje lidere Franja Tuđmana, Aliju Izetbegovića i Slobodana Miloševića da sednu za pregovarački sto. Do tada, SAD su vrlo izadašno pružale pomoć Hrvatima i muslimanima u stvaranju Muslimansko-hrvatske federacije. Naravno, nije bilo lako Hrvatima i muslimanima da zaborave na vreme kada su sa neverovatnom žestinom pucali jedni na druge, posebno u Mostaru. Poslednju godinu dana sam često boravio u tom gradu i bilo je jasno da su odnosi još uvek daleko od idealnih. Ali, najvažnije je, da je "oružje zaćutalo" i da je krenulo "utiranje" puta ka mirnom životu. To je davalo nadu.

U Dejtonu, Slobodan Milošević je pokušao da dođe do kompromisa sa dojučerašnjim neprijateljima - Tuđmanom i Izetbegovićem, koji se u to vreme stalno pojavljivao u javnosti sa oreolom mučenika i stradalnika. Muslimanski lider je uspeo da ubedi svet da je njegov narod najviše stradao u ovom ratu. Zapad je poverovao Izetbegoviću i njegovoj propagandi, koju su svesrdno potpomagali Bil Klinton i Ričard Holbruk. U Vašingtonu, u tim novembarskim danima, bili su sigurni da će se u Dejtonu naći zajednički jezik. Doduše ne direktnim putem, već preko posrednika, ali ipak zajednički.

Otvarajući 1. novembra 1995. pregovore trojice lidera bivše Jugoslavije, američki državni sekretar Voren Kristofer izrazio je nadu da će se u vazduhoplovnoj bazi "Rajt-Peterson" doći do kompromisa. Naravno, bivša Jugoslavija nije mogla biti vraćena u prvobitno stanje. Tokom 4 godine rata, na mapi Evrope su se pojavile nove države - Slovenija, Hrvatska, BiH (kao zajednica Republike Srpske i Muslimanko-hrvatske Federacije), SR Jugoslavija i Makedonija. Svaka od njih je funkcionisala po svojim zakonima, svaka je imala svoje predsednike i svaka je izgubila mnogo u ovom ratu. Bez preporoda i obnove privrede, mir u regionu bi bio toliko krhak, da se u svakom trenutku sve moglo ponoviti. Evropa se toga najviše plašila. Evropska unija je predložila "Maršalov plan-2". Pre svega, on je bio namenjen BiH kako bi se ova multietnička država spasila od novih sukoba. Međusobno priznavanje i poštovanje državnog sistema BiH, načela demokratije i poštovanje ljudskih i manjinskih prava trebalo je da postane lakmusov papir za dobijanje bezpovratnih sredstava. Nepoštovanje ovih uslova moglo je dovesti do odliva kapitala i ekonomskih sankcija.

Šta je još tražila evropska zajednica od regionalnih političara? Hrvatska je bila uslovljena povratkom srbskog stanovništva na teritoriju, koja je do nedavno bila pod zaštitom UN. Mislilo se na bivšu Respebliku Srpsku Krajinu (RSK). Srbima su trebala biti garantovana građanska i politička prava, kao i lična imovina. U Dejtonu su znali da je masovni egzodus i etničko čišćenje Srba iz avgusta 1995, bilo izvedeno od strane Zagreba uz prećutno odobrenje Vašingtona. Što se tiče Savezne Republike Jugoslavije (Srbija i Crna Gora), Evropa je čvrsto insistirala na rešavanju problema Albanaca na Kosovu.

Tj. radilo se po principu štapa i šargarepe, samo je sa šargarepom išlo malo teže. Milijarde dolara, koje su stizale u region, uzimale su se od običnih Nemaca, Francuza, Engleza, ili iz zemalja proizvođača nafte sa Bliskog Istoka. Ali, tih 20 milijardi dolara, očigledno, nije bilo dovoljno. Zato se mnogo nade polagalo u japanski i američki kapital. Naravno, novac niko ne daje lako. Međutim, Balkan je veoma perspektivno tržište. Iako mir još uvek nije nastupio, u budućnosti bi se ovde moglo dobro zaraditi. Lokalni ekonomisti su procenjivali materijalnu štetu od rata u Bosni na 30 milijardi dolara. U prvoj fazi su računali na pomoć od 10 milijardi dolara. Pri tom, novac je trebalo da bude podeljen između svih strana u sukobu - Hrvata, muslimana i Srba. Tu je bilo i pitanje duga vlade u Sarajevu, koji je do novembra 1995. dostigao dve ipo milijarde dolara. Bosna nije samo prebrojavala ratne gubitke. Ona je pokušavala da dobije dugoročne beskamatne zajmove za obnovu zemlje. Nakon nastupanja mira, region je trebao da postane veliko gradilište. Očekivao se bum u rekonstrukciji fabrika, ogromnog stambenog fonda, da ne pominjemo javne ustanove.

U to vreme, Rusija je zamrznula dug za isporuke gasa Sarajevu. Na takve ustupke zapadni kreditori i investitori nisu bili spremni.

(Nastaviće se)

Konstantin Kačalin,