BiH u decembru 1995 - NATO i „pomoćnici“ Alije Izetbegovića

Godine 1995. sudbina buduće Evrope se rešavala u Bosni i Hercegovini. Iako je međunarodna zajednica imala hrabrosti da prizna svoj bosanski neuspeh, UN su učinile mnogo da se "etnički sukob" na Balkanu opet ne ponovi, ali u decembru 1995, sve je to ostalo u prošlosti.

Dejtonski sporazum je predao "upravljanje" bosanskom krizom NATO generalima. Tada, nikome nije bilo do polu mera, simpatija i antipatija. 60.000 dobro naoružanih i obučenih vojnika stiglo je u region, bez ikakve misionarske vizije. Oni su imali konkretne ciljeve - raspuštanje i razoružavanje zaraćenih strana, poštovanje garancija za povratak izbeglica i poštovanje ljudskih prava i tako dalje. Zadatak je težak, ali glavno je da se situacija iskoristi u svoju korist. Zato, 4 milijarde dolara (koliko je koštala operacija NATO-a u Bosni i Hercegovini u 1996) nije smelo biti bačeno u vetar. Mnogi analitičari su smatrali da je Klinton, okupivši u Dejtonu Franju Tuđmana, Aliju Izetbegovića i Slobodana Miloševića, uradio najvažnije - obezbedio prisustvo SAD na Balkanu za dugi niz godina. Mirovni sporazum od 130 stranica je imao mnogo prednosti, ali i mnogo nedostataka.

Jedan od njih - ljudi su u kratkom vremenskom roku trebali da se odrede po pitanju državljanstva. Rat je snažno promenio etnički sastav BiH. Veliki deo od skoro 2 miliona izbeglica nije žurio da se vrati kući. Svi su maštali, opravdano ili ne, da se prikače za prosperitetni Zapad. Veći deo Bosne je bio etnički očišćena. Muslimani iz različitih republika bivše Jugoslavije su poslednjih meseci rata pokušali da se presele u Sarajevo i njegovu okolinu, bliže svojoj braći po veri.

Svi su trebali da dobiju bosansko državljanstvo. Dejtonsko pravilo je glasilo: „Da bi postao vlasnik pasoša Bosne, potrebno je imati potvrdu lekara da kandidat nema tuberkulozu i sidu." Zatim je lokalna policija imala intervju sa svakim kandidatom za novo državljanstvo, pokušavajući da dozna zašto je taj odlučio da se preseli baš tu.

Srbskih praznih stanova u Sarajevu i okolini je bilo više nego dovoljno, tako da kućište nije predstavljalo problem za novopristigle muslimane. Glavna stvar je bila, ne samo biti zdrav, već imati i obrazovanje. Sa poslom je bilo teško, ali je u budućnosti Bosni moglo zatrebati kvalifikovano osoblje. Ako nemaš svoje, zašto ne iskoristiti te koji su ti, bukvalno, na dohvat ruku. Za drugi deo stranaca, uglavnom onih koji su došli tokom rata da se bore za svoju veru, takođe je bio problem sa novim državljanstvom. Deo mudžahedina je i inače ostao u Bosni, oženio se lokalnim devojkama i promenio svoja dokumenta. Za njih, sva vrata su bila otvorena u muslimanskoj Bosni. Ti naturalizovani Bosanci su bili spremni da, bez ikakvih problema, predaju svoja "borbena iskustva" svim zainteresovanim. I Amerikanci im nisu mogli naći manu – zvanično, mudžahedina u BiH nije bilo, iako ih je, u stvari, bilo da desetine hiljada. Tako su bila rešena dva problema odjednom - povećanje muslimanskog stanovništva u Bosni i dobijanje prekaljenih, u mnogim lokalnim ratovima, boraca, spremnih da u svakom trenutku priteknu u pomoć onome ko im pruži krov nad glavom. Alija Izetbegović je znao da je oslanjanje na SAD dobra stvar, ali ne i večna. Zato je bilo dobro imati svoju rezervu pri ruci, ljude duboko posvećene islamu.

(Nastaviće se)

Konstantin Kačalin,