Episkop Artemije: OSVRT NA PISMO PATRIJARHA IRINEJA

Pismo Patrijarha Irineja ima za tendenciju da celu stvar „oko slučaja Vladike Artemija“ prikaže u crno–beloj tehnici, iako je svima koji su pratili razvoj događaja u SPC u zadnje četiri godine, jasno da je slika veoma kolorična. Pismo počinje sa odlukom SA Sabora SPC iz maja 2012. godine, previđajući i prećutkujući sve ono što se dešavalo od februara 2010. godine. A šta se dešavalo, kako se dešavalo i zbog čega se dešavalo, poznato je najširoj srbskoj javnosti ne samo ovde u zemlji, nego širom sveta. Način Našeg uklanjanja sa trona Eparhije raško-prizrenske izvršen je u jednom blic krigu na nekanonski i neustavni način, bez Optužnice, bez sudskog procesa, bez dokazane krivice koja nam se paušalno stavlja na teret, bez mogućnosti i prava na odbranu. U svemu tome mediji javnog informisanja zdušno su vršili svoju ulogu blaćenja i javnog linča. Ovo pismo predstavlja poziv na reprizu.

 

Pa ipak, narodu je bilo jasno i očigledno da je u pitanju progon iz političkih razloga i verskih ubeđenja. Naime, da je u pitanju politički pritisak sa strane (Vašington, Brisel) preko vladajuće garniture u Beogradu. A Sinod, Sabor i Patrijarh samo su izvršitelji. Nije ta tvrdnja nikakvo Naše „obmanjivanje nedovoljno upućenog naroda našeg“, kako stoji pismu, nego očigledne činjenice. To nam, između ostalog, potvrđuju i Depeše iz američke Ambasade u Beogradu, koje otkriva i iznosi u javnost Vikiliks, u kojima se iznose razgovori pojedinih Arhijereja SPC, pa i samog Patrijarha, sa aktuelnim Ambasadorima, u kojima se u više navrata govorilo o vladiki Artemiju i njegovim tvrdim stavovima kada je u pitanju Kosovo i Metohija (Vidi: Srbska crkva i Vikiliks / zavet ili izdaja, Beograd 2013. str. 22 – 25). Smenom Artemija tražilo se brže rešenje pitanja Kosova i Metohije. Nažalost, vidimo dokle se do danas sa tim stiglo.

 

Nije nam namera da u ovom osvrtu otkrivamo i analiziramo sva pitanja koja su u vezi sa Nama, jer je to i nemoguće u jednom kratkom osvrtu ostvariti. Mesto gde je to trebalo i gde je bilo moguće sve to izneti i izvesti na čistinu, bio je jedan regularni, nepristrasni, kanonima i Ustavom SPC predviđeni sudski proces ako su postojale stvarne kanonske krivice vladike Artemija. Zašto je SPC to izbegla? Zašto se Sinodu (i Saboru) tako žurilo? Zašto se pogazilo kanonsko ustrojstvo SPC? Jednom pogaženo, ono se dalje sve ubrzanije urušava čega smo i do danas svi svedoci.

 

U pismu Nam se „sa ljubavlju“ i preti „preduzimanjem dalje kanonske mere“. Ta sledeća „kanonska“ mera bila bi kanonski osnovana baš kao i one ranije sinodsko-saborske odluke po Našem pitanju. Kako onda da ih ispoštujemo, da im se povinujemo? Ne bi li to bilo isto što u ponoć tvrditi da je podne, zbog jačine veštačkog svetla. Tako nešto mogao bi tvrditi samo neko ko se posvađao sa logikom i sa zdravim razumom. A to se upravo od Nas traži. I, budući da na to ne pristajemo, tvrdi se kako smo „u raskolu“, kako smo „parasinagoga“, „sekta“... kako Naša Liturgija koju služimo nije „Liturgija“, Naše Pričešće, nije „Pričešće“, „Tajne“, nisu „Svete Tajne Crkve Božije“... Zašto tako? Pa, navodno što smo napustili Crkvu. A koga smo to Mi napustili? Ne jednom sam govorio i pisao, da sam i dalje ono što sam bio, Episkop Crkve Božije, Episkop Srpske Pravoslavne Crkve koju je osnovao Sveti Sava, Episkop raško-prizrenski, samo silom moćnika prognan sa svoje kanonske teritorije. Šta smo to onda Mi napustili, čega smo se to odrekli?

 

Mi se i dalje trudimo da ostanemo na putu Svetoga Save, na putu Svetih Otaca i Svetih Apostola, na putu Gospoda Isusa Hrista, ostajući im verni i držeći sve što su nam zapovedili (Mt. 28, 20). Ako se već govori o raskolu, o cepanju Crkve treba pogledati gde se nalaze oni koji Nas gone i koji Nas optužuju za sve i svašta. Pitanje je suštinsko: jesu li oni na putu Svetoga Save, jesu li u jedinstvu sa njim i ostalim Svetim Ocima? Svi koji iole poznaju svoju veru pravoslavnu, a prate ponašanje, izjave, stavove kako Patrijarha Irineja tako i većine Episkopa SPC, vide i znaju da su oni upravo ti koji su se udaljili sa svetootačkog puta kako u bogoslovlju tako i u bogoslužbenom životu. Da su upravo oni u raskolu sa dijahronijskom Crkvom pravoslavnom. Primera za to ima mnogo. Navešćemo samo neke najpoznatije i najekstremnije.

 

Danas SPC-u (i ne samo nju, već nažalost, i ostale pomesne crkve pravoslavne) duboko potresa i potapa savremena jeres Ekumenizma. A šta je to Ekumenizam? pitaće neki. Jednom rečju, to je pokušaj, želja, nastojanje da se poistoveti istina i laž, pravda i nepravda, tama i svetlost, dobro i zlo, Bog i đavo.... a sve u cilju prihvatanja i sprovođenja Novog svetskog poretka, i opšte globalizacije. A to znači samo jedno: Ekumenizam je uništenje pravoslavne vere i Crkve, kroz izjednačavanje svih jeresi sa Jednom, Svetom, Sabornom i Apostolskom Crkvom. Put za to su međureligiozni dijalozi, zajedničke molitve pravoslavnih sa nepravoslavnima (što sveti Kanoni izričito zabranjuju), u čemu aktivno učestvuju mnogi Episkopi SPC, a posebno Patrijarh Irinej. Ko se ne seća njegovih postupaka, izjava, poruka, objavljivanih preko zvaničnog Sajta SPC i javnih medija, počev od Beča (2010), gde sam o sebi svedoči da je „ekumenista i pacifista“; Zagreba, Sarajeva (2012), gde rimsku jeres naziva sestrinskom crkvom; do Hanuke i paljenja sveća u jevrejskoj Sinagogi, i izjava povodom izbora najnovijeg rimskog pape, gde tvrdi da ga je Duh Sveti izabrao i postavio na to mesto.

 

Jeste, raskol je strašna stvar i veliki greh. Pitanje je samo ko se i od čega „raskolio“? Ko je, u stvari, u raskolu? Napred izneto, iako u najkraćim crtama, jasno pokazuje ko je skrenuo sa pravoslavnog i svetosavskog puta, ko se stvarno nalazi na stranputici, ko bi trebao i čemu da se vrati, ko zamajava i obmanjuje nedovoljno upućen narod naš. Jedno je sigurno, zbog stanja koje je stvoreno u SPC najviše strada narod. Mnogi su dezorjentisani, ne znaju koji je pravi put. Oni više crkveni, pobožni i veri odani znaju da svaka jeres, a posebno ekumenizam, odvode od Boga i dušu vode u pogibao. Zato ne žele i ne mogu da slede put onih koji bi da ih vode tim pagubnim putem. Oni se trude da idu putem koji je trasirao Sveti Sava, kojim su išli svi naši sveti preci do svetog Vladike Nikolaja i prepodobnog oca Justina Ćelijskog. Ohrabruje da je takvih, Bogu hvala, sve više u našem narodu. Tome naročito doprinosi sve dublje srljanje zvanične SPC u mutne vode ekumenizma.

 

I najzad, Patrijarh Nas poziva da se vratimo „kanonskom poretku Crkve i jedinstvu sa Crkvom“. Da je SPC imala i ostala u tom kanonskom poretku, i da je ostala u jedinstvu sa Crkvom svetih Apostola i svetih Otaca, do ovakvog problema u njoj nebi nikada ni došlo. Da je potrebno lečiti nastalo nezdravo stanje u SPC, potrebno je. Mi smo za to bili i ostali. Tako je i došlo do ličnog susreta Patrijarha Irineja i Nas pre više od dve godine. Tada sam izneo usmeno i pismeno (predao sam mu lično pismo) kako se problem jedino može rešiti i prevazići ne „tražeći od njih nikakvo pokajanje“, već samo vaspostavljanje narušenog kanonskog poretka. Do danas odgovora i reakcije na to moje pismo nije bilo. Mi čekamo i dalje sa nadom, iako se situacija znatno pogoršala, bar što se tiče praktičnog prihvatanja i širenja jeresi ekumenizma kroz uvođenje raznih novotarija u život i rad SPC.

 

Ipak, da je u pitanju samo Vladika Artemije, kao čovek, taj problem bi već bio rešen. No stvari su mnogo dublje. Dovedena je u pitanje čistota naše vere pravoslavne, i vernost SPC vekovnom apostolskom i sveto-otačkom Predanju. Dokle god se to pitanje ne reši i neprevaziđe na svetootački način, dok se SPC ne vrati sa stranputice ekumenizma i filopapizma na put svetoga Save, problemi u njoj će se samo umnožavati a ne rešavati, pa tako i pitanje Vladike Artemija.