Sirija: Neprirodna nesreća

U toku mnogih godina neki svet aktivno uveravaju u to da su klimatske promene na planeti jedan od glavnih razloga za najnovije revolucije i oružane konflikte u zemljama Afike i Bliskog istoka. Zbog globalnog otopljenja viševekovni problemi siromašnih i žarkih zemalja se zaista povećavaju. Međutim, kao što je još 2007. godine izjavila Sorča O’Kalahan iz britanskog Instituta za međunarodni razvoj o konfliktu u Sudanu, „Globalno otopljenje je postalo tako moderna tema da se apsolutno sve objašnjava klimatskim promenama.“

Tako je i prošlo godine u intervjuu za Washington Post šef vašingtonskog Centra za probleme klime i bezbednost Frančesko Femia izjavio da je globalno otopljenje odigralo ogromnu ulogu, kako u „arapskom proleću“, tako i u konfliktu u Siriji. Po njegovom mišljenju, pet godina suše je izazvalo osiromašenje u seoskim delovima ove zemlje i masovan odlazak poljoprivrednika u gradove: „Masovna unutrašnja migracija se uglavnom odvijala na periferiji, a njeni učesnici su bili zemljoradnici i stočari koji su u potpunosti ostali bez sredstava za život. Svi su se oni preselili u gradske rejone, u kojima se već osećala ekonomska nestabilost zbog dolaska iračkih i palestinskih izbeglica.“

Istina, načinio je opasku: „Ne možemo da kažemo da su klimatske promene izazvale građanski rat. Ne možemo da kažemo da su postojali veoma surovi klimatski uslovi koji su doveli do nestabilnosti.“

Frančesko Femia je izjavio da globalno otopljenje i dalje značajno utiče na tok građanskog rata u Siriji. Suša je tamo već prestala. I po rečima jednog sirijskog biznismena, sezona s takvom kišom koja je pala u 2013. godini, ranije je mogla da dâ do 4 miliona tona žitarica i u potpunosti bi obezbedila zemlju na godinu dana. A po najoptimističnijim ocenama će dati najviše dva miliona.

Glađu i žeđu milione Sirijaca sad ne muči priroda, već ih muče ljudi. Čak i pored toga što je deo zemljoradnika zatvoren u okupiranim gradovima, što su irigacioni sistemi oštećeni, a deo žitnica u zemlji nalazi se pod kontrolom boraca ili u zoni vođenja borbi, poljoprivrednici su u krajevima borbenih aktivnosti u spremištima nakupili na hiljade tona pšenice. Pre rata su skoro tri četvrtine letine prodavali državi, ona je izdvajala subsidije za proizvodnju. Sad ne rizikuju da je odvezu u gladne gradove zbog borbi i oduzimanja na mnogobrojnim kontrolnim punktovima. Osim toga, teroristi ne propuštaju humanitarne konvoje u izbegličke logore.

Zbog toga je, kako je izjavio generalni sekretar UN Ban Ki Mun, humanitarna pomoć sad potrebna za preko 9 miliona građana Sirije – zemlje koja bi sama mogla da se obezbedni namirnicama. Trenutno UN traži 6,5 milijardi dolara za pružanje pomoći ovim ljudima. Očigledno je da bi za pomoć Siriji u vreme suše bilo potrebno mnogo manje novca, ali je on trošen u sasvim druge svrhe.

Rezultat nezgrapnog pokušaja da se odjednom s političke scene skine Bašar Asad i da se napakosti Iranu predstavljaju pogibija 130.000 i mučenje miliona Sirijaca. Teško da bi nerazumne sile prirode ovoj zemlji mogle da zadaju tako čudovišan udarac. A „razumni“ ljudi su zbog nečega ovde prvo sakupili novac za oružje, a zatim – za saniranje posledica njegove primene.

Međutim, da li sad „prijatelji Sirije“ imaju želju da se u ime običnih ljudi odreknu ambicija? Dovoljno je setiti se izjave šefa administracije predsednika SAD Denisa Makdonaha koja je krajem oktobra 2013. godine objavljena u New York Times: „Situacija u Siriji može da zaokupi Iran na dugi niz godina. Rat u Siriji između Hezbole i Al Kaida može biti u interesu Sjedinjenih Država.“

Vadim Fersovič,