ISTORIJSKO PISMO MITROPOLITA PIREJSKOG PATRIJARHU VARTOLOMEJU

 

 

Mitropolit Pirejski Serafim uputio je nedavno pismo Vaseljenskom Patrijarhu Vartolomeju, u kojem se bavi pitanjem savremene jeresi koja već decenijama muči i iscrpljuje Crkvu, tražeći pritom i njenu Saborsku osudu.

 

Pismo se pojavilo u javnosti prvih dana jula, a na sebi nosi datum od 27. juna.

 

Pismo se već smatra i ocenjuje istorijskim, i predstavlja pravu studiju o Ekumenizmu, obima preko sedamdeset strana.

 

 

U svom opširnom pismu, koje zapravo predstavlja Memorandum o Ekumenizmu, mitropolit Pirejski osvrće se na govore i omilije koje je Vaseljenski Patrijarh Vartolomej održao prilikom nedavne posete Milanu (maj 2013), povodom proslave 1700 godina od potpisivanja Milanskog Edikta, papističko-ekumenističkom manastiru Boze u Italiji, kao i prilikom manifestacija upriličenih u Carigradu istim povodom (maj 2013). Uz to, mitropolit Pirejski komentariše i govore Njegove Svetosti održane tokom posete Češkoj i Slovačkoj, koja je sledila nakon prethodnih manifestacija posvećenih obeležavanju Milanskog Edikta.

 

Sasvim je jasno, kao što proizilazi iz govora koje je Vaša Svetost održala u Milanu, da učite novojavljenu, nečuvenu i ekumenističku eklisiologiju, koja je, svakako, strana i tuđa Pravoslavnoj Eklisiologiji. Prihvatate zloslavne ekumenističke teorije o „sestrinskim crkvama“ i „dva plućna krila“. Priznajete jeretičke parasinagoge Papizma i Protestantizma (Luterani, Reformisti) kao „Crkve“ ravnočasne i ravnoznačne Pravoslavnoj Crkvi. Priznajete jeresijarha Papu, Kardinale, Pastore kao da imaju validno Sveštenstvo, Svete Tajne i Apostolsko prejemstvo. Koristite istovetnu teologiju i za druge religije (Muslimane, Rabine). Za Vas, Vaša Svetosti, sve prethodne jeresi zajedno sa Pravoslavnom Crkvom već sačinjavaju „Jednu Crkvu“, koja je, međutim, u sadašnjem vremenu podeljena i napreduje ka svom jedinstvu.

 

Vaša Svetosti,

 

Nebrojeno puta je poželjnije da se iskoreni istorijski Tron Carigradski i da se presadi na neko pusto ostrvce na morskoj pučini, čak i da se potopi u dubinama Bosfora, nego da se pokuša makar i najmanje odstupanje od zlatne putanje Svetih Otaca, koji svi jednoglasno kliču: „Nema popuštanja u pitanjima Vere“. Sedam svećnjaka Apokalipse, radi grehova naših, ugasili su se odavno. Sedam Crkava apostolskih, Crkava koje su imale najveću čast da prime, osobito one, Pisma sa Neba kroz bogonadahnutog Bogovideoca sa Patmosa, nestale su sa lica zemlje i tamo, gde je nekada savršavana strašna Žrtva i pojana Himna Svetoj Trojici, danas po svoj prilici graktaju noćni gavrani i „plešu demoni“. Ali ipak, Nevesta Gospodnja nije umrla. Crkva Hristova nije nestala. Nastavlja, izranavljena i okrvavljena kao i Ustrojitelj njen, ali večnoživ i nepobediv, svoju putanju kroz vekove, prosvetljujući, brižno se starajući, oživljavajući, spasavajući. Neće, dakle, umreti ona, čak iako se premesti ili umre Vaseljenski Tron.

 

Nijedan Pravoslavan ne želi premeštanje ili smrt Vaseljenskog Trona. Ne daj Bože! Ali i nijedan neće žrtvovati zbog njega jotu jednu ili jednu crtu od Pravoslavne Vere. Borite se za njega svom silom. Ne samo da imate pravo, nego ste dužni da ga učvršćujete, po Vašim silama. Žrtvujte za njega bilo šta: novac, imanja, čast, slavu, skupoceno blago, Đakone, Prezvitere, Episkope, čak i samog Patrijarha Atinagoru! Jedno samo držite, jedno čuvajte, jedno očuvajte netaknuto, jedno samo nemojte žrtvovati: Pravoslavnu Veru! Vaseljenski Tron ima značaj i korisnost samo i isključivo kada isijava diljem zemlje sladčajšu i nezalaznu Svetlost Pravolavlja. Svetionici su korisni kada i ukoliko osvetljavaju mornarima put, kako bi izbegli hridi. Kada se njihova svetlost ugasi, nisu samo nekorisni, nego i štetni, jer se i oni pretvaraju u hridi.

 

Ovo predstavlja i najbolji odgovor poznatim ekumenističkim i filo-vartolomejskim krugovima u Srbskoj Crkvi, koji već godinama kao mantru ponavljaju stav o ugroženosti carigradskog Trona, želeći da time opravdaju sve sramote i bezakonja koja čini. Ne postoji diplomatija koja može opravdati odstupanje i izdaju Vere. Niti pak diplomatija ima mesto u Crkvi.
 

 

Još konkretnije, pitamo opravdano: Prema Vašoj Bogočestvovanoj Svetosti, koliko Crkava postoji? Jedna ili mnoge? Da li je Hristos osnovao Jednu ili mnoge crkve? Zar Hristos nije osnovao samo Jednu, Svetu, Katoličansku i Apostolsku Crkvu, kao što ispovedamo svi Pravoslavni u Simvolu Vere Nikeo-Carigradskom? Pošto, dakle, prema Vašim rečima postoje mnoge crkve i svi jeretici pripadaju Crkvi, tada postoje i mnogi Gospodi, mnoge vere, mnoga krštenja. Međutim, Apostol Naroda Pavle, usta Hristova, kaže da postoji „jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje“1. U pravoslavnom prostoru govorimo o Pravoslavlju (pravo umovanje o Bogu) i jeresi, zabludi (zabludno, pogrešno, izopačeno umovanje o Bogu). Od kada, pak, jeresi i jeretici čine crkve?

 

 

Svjatjejši Vladiko, poklonili ste se moštima svetoga Amvrosija, koje se čuvaju u njegovoj Bazilici. Zar, međutim, ne znate da je Bog uzeo svoju Blagodat od svetih moštiju koje drže Papisti, od časa kada su postali jeretici i uveli dogmatske novotarije, kao što je njihovo zloslavlje o tvarnoj Blagodati? Pošto Papisti veruju u tvarnu Blagodat a ne u netvarnu, ko će, dakle, i kako osvetiti i obožiti čoveka, i kako će svete mošti izlivati miro i imati Blagodat? Shodno tome, svete mošti koje drže Papisti su bezblagodatne, bez udela u netvarnoj božanskoj Blagodati i ostaju bez dejstva. I još više, svetitelji nisu uspokojeni kada se nalaze u jeretičkom okruženju. Strašno čudo svetog Spiridona Čudotvorca 12.11.1716. koje navodi sveti Atanasije Parijski u svom delu „Sud neba“, (Lajpcig, Saksonija, 1805)2, kada je svetitelj izričito zabranio podizanje Latinskog žrtvenika u svome hramu na Krfu, svedoči o istinitosti ovih reči.

 

 

Svjatjejši Vladiko, shvatate da je stav koji vlada, o mirnom sapostojanju religija, pogrešan. Mirno sapostojanje religija znači prestanak propovedi Evanđelja i ukidanje Hrišćanstva kao jedine istinite Crkve. Mirno sapostojanje religija znači saradnju Pravoslavne Hrišćanske Crkve - radi izbegavanja ideoloških sukoba - sa oruđima mraka, koja unižavaju Bogočovečansku ličnost ovaploćenog jedinog Spasitelja. Mirno sapostojanje religija znači harmonično sapostojanje istine sa zabludom, obmanom i lažju, svetlosti sa tamom, mrakom i grobnom tminom; Hrista, koji je Svetlost istinita, sa Đavolom, koji je tame zaštitnik. Takvo, međutim, sapostojanje nije zamislivo, nego predstavlja đavolski predlog.

 

 

Jeres Papizma preterano naglašava ličnost Bogorodice, odvajajući je značajno od Hristologije Crkve. Tako je ustanovila potpuno novo učenje, mariologiju, koja iznosi nove i jeretičke dogmate o Bogorodici. Zvanični mariološki dogmati Papizma su, najpre dogma o bezgrešnom začeću Bogorodice. Saglasno njoj, Bogorodica, pošto je određena bila da rodi Boga Logosa koji je uzeo telo od nje, trebalo je da bude potpuno bezgrešna. Zbog toga je po promislu Božijem začeta, svakako, kao plod oca i majke, oslobođena međutim od praroditeljskog greha.

 

Međutim, za Pravoslavnu Crkvu potpuno bezgrešan je samo Trojični Bog i Bogočovek Isus, koji je začet ne iz semena muškarca, kojim se prenosi praroditeljski greh, nego od Duha Svetoga. Bogorodica, kao plod muškarca i žene, bila je nosilac praroditeljskog greha, očišćena je međutim od njega kada ju je osenio Sveti Duh prilikom Blagovesti.

 

 

Neki teolozi tumače Hristove reči „da svi jedno budu“ (Jn. 17, 21), koje su deo Njegove prvosvešteničke molitve, kao da se tobože odnose na buduće jedinstvo crkava, i koriste ih vrlo često da bi pokazali kako je Hristos predobjavio da će sve hrišćanske denominicije steći u budućnosti jedinstvo među sobom, i da će formirati „jednu“ crkvu, podrazumevajući da je Crkva sada pocepana. Pravoslavno tumačenje ovih reči je drugačije. Reči „da svi jedno budu“, ukoliko neko pročita vrlo pažljivo ceo odlomak prvosvešteničke molitve, videće da su povezane neodvojivo sa ostalim izrazima, poput - „kao ti Oče što si u meni i ja u tebi“ (Jn. 17, 21), i sa izrazom „ja u njima i ti u meni da budu usavršeni u jedno“ (Jn. 17, 23), i takođe sa drugim izrazom „da gledaju slavu moju koju si mi dao“ (Jn. 17, 24). Jasno je da Hristos ovde govori o jedinstvu Apostola prilikom sozercanja slave Božije, viđenja netvarne Svetlosti, što se zbilo na dan Pedesetnice, jer su upravo tada Apostoli stekli suštinsko jedinstvo među sobom. Tako da svi oni među Svetiteljima, koji ovde u istoriji dostižu oboženje i sozercanje netvarne Svetlosti, stiču jedinstvo sa Apostolima, imaju istu veru sa njima, i ostvaruje se ova reč Hristova „da svi jedno budu“.

 

Nema sumnje da je ovo pismo, Memorandum o Ekumenizmu, mitropolita Pirejskog po svom značaju već premašilo čuveno Ispovedanje vere protiv Ekumenizma, objavljeno 2009. od strane Sabora Pravoslavnih Klirika i Monaha. Potpisnici toga pisma iz Srpske Crkve, kao što je poznato, bili su kako Episkop Artemije tako i značajan broj igumana i igumanija, sa svojim bratstvima i sestrinstvima, eparhije raško-prizrenske. Prevođenje, potpisivanje, štampanje i promovisanje Ispovedanja vere protiv Ekumenizma, odmah nakon njegovog pojavljivanja polovinom 2009. godine, bilo je nesumnjivo trn u oku ekumenističkim krugovima, i značajno je doprinelo svemu onom što je veoma brzo usledilo - brutalnom i besprizornom linču i progonu, medijskom i fizičkom, od strane vrhovnih Ekumenista i post-otačkih bogoslova Srpske Crkve - već na samom početku 2010.U svom istorijskom pismu mitropolit Pirejski traži sazivanje Svepravoslavnog Sabora koji će imati zadatak da osudi svejeres Ekumenizma. Pismo je, osim na adresu Vaseljenskog Patrijarha Vartolomeja, upućeno i svim mitropolitima Crkve u Grčkoj.

 

 

Završavajući ovaj kratki prikaz mnogoznačajnog pisma mitropolita Serafima, koje se priprema i za objavljivanje na srbskom jeziku, navodimo reči iz Proglasa četiri Pravoslavna patrijarha 1848. godine, kojima završava i sam mitropolit Serafim:

 

Kod nas niti Patrijarsi niti Sabori nisu mogli nikada uvesti novine, jer čuvar vere je samo telo Crkve, tj. sam narod, koji hoće svoju veru večno nepromenljivu i istovetnu veri Otaca svojih.