Kec na desetku

U utorak na sastanku sa kolegama povodom 19. godišnjice Demokratske stranke predsednik Srbije Boris Tadić dao je jednu dosta neočekivanu izjavu. Neću je citirati u celosti, jer kako god vrteli tu rečenicu u suvom ostaku ostaje ovo: „mi smo uvek spremni da sa legitimnim predstavnicima Albanaca sa Kosova i Metohije razgovaramo o svim životnim pitanjima“.

Onda je, verovatno shvativši kako to može da bude protumačeno, dodao neka pojašnjenja: „Mi se nalazimo u jednoj posebnoj fazi srpsko-albanskih konflikata. Srbija ne želi nikakvo zlo Albancima, mi želimo održive, dobre odnose, međunacionalne odnose, ali oni moraju biti postavljeni tako da ne dovode u sumnju legitimne državne interese Srbije i njen integritet“. I ako Albanci uvaže pobrojane principe, Srbija je uvek spremna za razgovor.

Nije valjda da predsednik još ima nekih sumnji? Albanci, naravno, neće ispoštovati navedene principe, jer oni evo već godinu dana smatraju da žive u drugoj, odvojenoj od ove Tadićeve, državi. I razgovore sa srpskim političarima spremni su da vode samo na međudržavnom nivou.

Ali, ako ostavimo po strani stav Albanaca, hajde da razmotrimo sam predmet eventualnih pregovora.

Evo ga, recimo, jedno pravo životno pitanje — ekonomska kriza. Ljude i s jedne, i s druge strane Ibra treba nečim hraniti. I ovo pitanje je u svuda u svetu u nadležnosti Vlade i njenog predsednika. Znači li to da će Tadić pokušati da posadi za isti pregovarački sto Cvetkovića i Hašima Tačija? I da li će to priznanje legitimnosti premjerstva potonjeg? A šta onda da se radi sa krivičnom prijavom koju je protiv Tačija podneo MUP Srbije?

A ako je predsednik imao u vidu unutarkosovske pregovore na lokalnom nivou, što je onda pustio Euleks u pokrajinu? Različitih međunarodnih posrednika – od Unmika, preko OEBS-a, pa do evo sada i Evropske misije – na Kosmetu će uskoro biti više nego samih žitelja. I ako već oni nisu uspeli da reše sva životna pitanja koja stoje između albanskih vlasti i ne-albanskog življa, onda nije razumno računati ni na uspeh direktnih pregovora.

Ne mislim da predsednik države sve ovo ne zna. A to znači da ne treba razmatrati šta, već zašto je rečeno. Osim toga, razlog iz kojeg je ova rizična izjava data mora biti veoma ozbiljan, jer ona stavlja Tadića pod moćan udar opozicije. Demokratska stranka Srbije već se oglasila – najoštrije osudivši izjavu Borisa Tadića, tamo su predsednika još i upozorili na kršenje Ustava.

Ali predsednik se ipak odlučio na rizik. Delimično zato što je opozicija slaba, a delimično zbog moćnog pritiska Evropske unije koja insistira na normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova. Pogotovo što je predsednikova poruka stigla nekako taman pred izjavu Saveta Ministara unije povodom godišnjice proglašenja nezavisnosti ove srpske pokrajine.